When life gets tough, you get...

When life gets tough, you get tougher. 

Koliko slojeva ima ova rečenica?...

U poslednje vreme mi je konstantno negde u pozadini svega. Čini mi se da plete svoje korenje oko mog postojanja trenutno, nimalo nežno i suptilno. 

Verovatno za svaku etapu koja nas snađe, bilo da je dobra ili lošija, uvek imamo neku rečenicu, izreku, neku misao vodilju, nešto što često dajemo kao odgovor kad se rečnik, po pitanju nekih tema, isprazni. 

"Dobro je. Samo nek je zdravlja."

"Biće bolje"

"Sve je to meni moja borba dala."

"Samo nek ostane ovako kako je."

"Bilo je i gore pa smo preživeli."

Kada život postane težak, ti poštaneš još jači. 

Da, jednom kada sve prođe shvatiš da jesi jači, otporniji i da te očeličilo.

Ali šta se dešava dok sve traje, dok ti se čini da sav teret sveta počiva na tvojim plećima, dok je jako lako pod svom tom težinom tonuti i potonuti? 

Šta se dešava dok biješ bitku, a dok ujedno moraš sačuvati sebe za sebe, za sve one koji te trebaju?

Kako se tačno biva jači? 

Razni su načini. Neko će na sebe navući oklop pokušavajući da zaštiti srce i emocije, a neko će to isto srce otvoriti za sve što mu život daje, bio to leptira let ili oluja. 

Postoji i treći način, a to je neprihvatanje. 

To je kad glava odbija da veruje u ono što srce oseća, što oko vidi. Put pogubljenja koji se čini kao prečica do izlaza. Primamljiv je na prvu, ali cena izlazska iz tog labirinta je visoka.

Kad život postane težak, ti postaneš još jači. 

Da, postajem, iz dana u dan postajem jača, samo ovaj put biram drugačiju jakost. Ovaj put je gradim kroz prihvatanje, kontrolisano otvoreno srce i kroz mekoću, kroz nežnost. Kroz oooogromnu nežnost. 

Jer jak nije uvek onaj koji može po(d)neti mnogo i koji svoja leđa jača.

Ponekad je jači onaj koji prihvata svoj teret, koji ga nosi kad mora ali koji odabire da ga deo po deo, sloj po sloj skida. 

Poenta čuvanja sebe i svojih emocija od eventualne neugode, od bola, nije u tome da se za iste zatvoriš, već da si protočan, da ih pustiš da kroz tebe prođu. 

I zato:

kada ti je teško, kada ti u grlu stoji knedla, a u stomaku kamen prihvati i isplači, izbaci, ispričaj, vrišti.

Kada ti je lepo, kada ti je toliko lepo da osećaš da će ti srce od sreće pući PRIHVATI, bez razmišljanja da iza toga dolazi nešto loše - i ponovo vrišti, pevaj, piši, voli, deli. 

Sve su emocije od nas i za nas. 

Sve su životne etape naše, važne i ponovo - zbog nas.

Jednom davno sam napisala: Bol uvek dublje lekcije nosi, radost je plitak tanjir.

Kroz šta god da prolaziš, proći će i doći će nešto drugo.

Sa ovih mojih trideset leta u du*etu shvatila sam da je život (samo) jedna niska satkana od trenutaka, težih i lakših, lepših i ružnijih i sve što rade je isprepliću se i izmenjuju, celo vreme. 

Ružno? Nije za zauvek. Biće lepše.

Lakše? Odahni i uživaj. Nije za zauvek. 

Grabi trenutke radosti, lakoće, lepršavosti kad naiđu, ljubomorno ih čuvaj i uživaj svakim atomom u njima, toliko da kad naiđu oni teški i mučni negde u grudima nošiš zrnce te lakoće kao podsetnik da će ponovo postati lakše. Jer hoće.

Zamisli da i sebe grliš onoliko koliko grliš druge.

Radi to češće.

Miluj svoje rane i ožiljke. Koliko je samo života u njima.

Čuvaj to srce što neprestano kuca i što čini da možeš osetiti koliko je magičan ovaj svet.

"Tuga je cena koju plaćamo za ljubav." - rekla je Elizabeta druga.

Bol je poput one krivulje na ekg-u - znak da si živ.

A sreća, sreća je tvoje pravo. 

Kad život postane težak, ti postani snažniji u svojoj mudrosti, prigrli svoju bol i budi protočan/protočna.

Dopuštaj, osećaj, otpuštaj. Ne gomilaj.

Samo puštaj, puštaj neka teče.

Iz oka, iz srca...

Sve će biti dobro.

Ne, ne. Biće još bolje. Grlim te!