Dve, tri o očima. Dve, tri o pogledu.

3 days ago
2 min read

Bili smo prošle subote u jednom poznatom nacionalnom parku u našoj pokrajini u Švedskoj.

Ako si ikad bio u ovoj zemlji onda znaš da na koju god stranu se okreneš i pogledaš, ugledaćeš neku lepotu. Priroda je ovde zaista posebna, a svi oni koji u njoj uživaju, zauzvrat je zaista i čuvaju.

Nisam prvi put u ovom parku, ali je od zadnje posete prošlo dosta vremena pa su mi neki prizori izbledeli u sećanjima.

Šetali smo oko jezera, a ja sam se divila jednom "običnom" jezeru i jednoj "običnoj" šumi kao da ih vidim prvi put.

Bivajući svesna trenutka u kome sam i mira koji mi se nastanio u grudima rekla sam Marku - Bože, kako je lepo gledati svet mojim očima.

Posle sam promislila o tome što sam izrekla i shvatila da sam blagoslovljena time što imam pogled na svet kakav imam (nije mi samo pao s neba, veruj mi).

A onda su misli nastavile da me nose.

Ako bi neko drugi pozajmio tvoje oči i tvoj pogled na sve(t), šta misliš kako bi se osećao?

Da li bi video boje, sve njihove nijanse ili bi izgledalo kao da svet gleda kroz kroz koprenu?

Da li bi primetio bubu u travi, svica u junskoj toploj noći i bubamaru kad mu sleti na koleno ili bi samo gledao daleko ispred sebe?

Da li bi se divio detetu i njegovim malim koracima, trudnici koju novi život lupka po stomaku, dvoje koji se vole ili bi mu sve to bilo uobičajeno i normalno?

Da li bi umeo da pronađe tačkicu žute na platnu punom sivila,

nežan cvet u gomili korova,

lepotu u velikom bolu,

zrno radosti tamo gde se tuga meri vagonima?

To kako gledamo na svet i sve što nam se dešava, to je zapravo naš život.

Događaji su samo događaji,

šuma je samo šuma,

a jezero samo jezero.

Ali to kako ću se ja osećati dok gledam u to jezero samo je moje i ono je što živim, što čini moj život.