Kako se piše smrt?

Kako započinješ pisanje priče o smrti?

Tako što pišeš o životu. Prelepom, preteškom, surovom, ljubavnom, nežnom, sirovom. 

Znala sam odavno da ću jednog dana hteti pisati o ovoj temi. 

Znala sam da ću poželeti da podelim s tobom sve što mi je smrt donela u život. 

Možda si ti već sve ovo prošao/la pa tačno znaš kroz šta ja sad prolazim. Nadaću se da ne znaš i da još dugo nećeš saznati.

Ipak, ostani ovde sa mnom. Verujem da će ti ovi redovi svakako značiti. 

Smrt i gubitak, ako računam moju porodicu, doživela sam četiri puta. Od 2019. godine više nisam ničija unuka. Te gubitke, iako su teški i bolni podnela sam drugačije. Svaki od njih ostavio je traga ali sam ih lakše podnela jer su na neki način očekivani, pogotovo ako su u pitanju ljudi koji su doživeli neke lepe, pozne godine. 

Kada mi je umro deda s tatine strane imala sam pet godina i sećam se kako sam se u jednom trenu sakrila iza vrata u sobi i plakala. Tada nisam imala pojma ni o životu, a kamoli o smrti. 

Baba s majčine strane umrla je kada sam imala dvadeset i tri. Pojmovi život i smrt bili su mi nešto manje nepoznati. Bio je to četvrti gubitak. Znala sam šta nosi sa sobom. Uspomene tada dobiju nove boje jer sve ono čega se sećaš ili što ti je negde zatureno iza malog mozga sada je jedino što imaš. Ponekad se setiš i onoga što si mislio da si zaboravio. Mozak rekonstruiše i priseća se, a srce samo želi da oseti poznatu emociju. Emociju koju bude priče o dedi kog si najmanje znala, razgovori s babom s kojom si živela pod istim krovom,  sevdalinke koje je pevušila ona baba u drugoj državi kod koje si provodila najlepše raspuste i deda kojeg si takođe ostala željna kao i onog njegovog "ti si dedino zlato prebirato."

Sećaš ih se. Spominješ ih svako nekoliko. U razgovorima upotrebiš neke njihove uzrečice. Kad god pališ sveće, oni su ti zbog kojih ih pališ. 

Zahvaljuješ za uspomene i ne dozvoljavaš im da izblede. Život se nastavlja uz veru da te odnekud vide i čuvaju.

Idući na redu za odlazak, svestan si, su tvoji roditelji.

Ova rečenica je tako surovo realna i odvratna. Kao da čekaš u redu na kasi znajući da si idući koji će platiti, i to životom. 

Grozno je i bolno na samu pomisao.

Ipak, bar u mom slučaju, (a ja sam osoba koja mnogo razmišlja o svemu), ta misao, ta surova istina bila mi je sve manje daleka.

Unazad nekoliko godina, danas shvatam, Bog mi je tu misao tutnuo u glavu s razlogom. 

Postala sam svesna godina svojih roditelja. Postala sam svesna nekih njihovih boljki, svesna da ih vreme više ne miluje i da na njima ostavlja sve vidljivije tragove.

Osvestiti to je jedno, prihvatiti je ipak nešto sasvim drugo. Zahteva dozu zrelosti i mudrosti. Na sreću, toga mi nikad nije manjkalo.

Svaka teška stvar u životu, svako prihvatanje onoga što ne možeš da promeniš, donosi sa sobom i neko olakšanje, nešto dobro i lepo. 

Ta svesnost o prolaznosti života, o tome da je trenutak najvrednije što imamo i da je to izvikano i otrcano 'sada' zaista jedino što postoji učinilo je da danas ne žalim što nisam više, što nisam bolje, što nisam češće - zvala, odlazila, pričala, grlila, nasmejavala, volela... 

Živela sam svesno proteklih godina, samo zahvaljujući tome što sam sažvakala i svarila tu činjenicu da moji mama i tata neće živeti večno i da s ovog sveta mogu otići kad god (kao uostalom i svako od nas). 

Zvala sam i kad mi se nije preterano pričalo.

Zvala i kad smo naizgled sve teme istrošili i ispričali.

Odlazila sam kad god sam mogla, trošila pare na avionske karte koje nisu uvek bile povoljne, birala put u Bosnu i gepek natrpan raznim stvarima, Marabou čokoladama i Gifflar kolačićima 'mesto krstarenja po fjordovima kojeg toliko silno želim. 

Birala sam maminu radost kad joj donesem nešto što kod nje nema da se kupi i ponos kad to pokazuje komšinici.

Birala sam tatin osmeh, iskren kao dečji kad skupi svoje slatkiše i stavi u sobu pored kreveta. To je njegovo, to se ne dira, to mu je donela njegova Mala. 

Birala sam da me on dočeka na aerodromu i odvede na ćevape.

Birala sam da mi ona skuva cicvaru i uštipke.

Birala sam zagrljaje, dočekivanja, osmehe, šale, fore i fazone, prepirke, nerviranja, brige, radosti i najvrednije od svega - ljubav.

Birala sam moje roditelje, iznova i iznova, u raznim prilikama i planovima. Fjordovi neće nikud pobeći. Trenutak hoće...nestaće, i sve što ostane biće samo i isključivo uspomene i sećanja.

A onda se jednog dana desi............

Bolno. Nepravedno. Nenadano. Prerano. Jebeno prerano. Niotkuda. Silovito. Strahovito. Pretužno. Nepojmljivo. Razdiruće. 

Sve što si verovala i znala o životu, o zagrobnom životu, duši, putovanju, smrti - sve je stavljeno na test, surovi test realnosti. 

U tom trenu ti si ona petogodišnja devojčica koja se krije iza vrata i plače ne znajući šta se tačno dešava i istovremeno tridesetogodišnja mudra, mirna žena koja je dobila snagu džina. 

U tom trenu ti živiš jedan polusan, jedno neverovanje da se desilo to što se dešava istovremeno bivajući nikad svesnija trenutka koji proživljavaš. 

U tom trenu, a i u trenucima koji su prethodili, tebi su tako jasno posloženi prioriteti u životu. Tebi je podarena jedna drugačija vrsta mudrosti, ona koju nose duboke životne lekcije. Ti dobijaš novu svest o životu, o trenutku, o tome šta je zaista važno i vredno tvog života, tvog daha, tvog fokusa, tvog srca koje ima snagu da preboli jednaku snazi da voli. 

Ranjena devojčica plače. Nesnađena je. Boli je. 

Gledala je svog tatu, svog velikog, kao od brda odvaljenog tatu, čoveka stenu kako ga je zvala, kako kopni, kako ga bolest otima, kako ga boli toliko da više ne može da izdrži. 

Ona je ostavila svog tatu u bolnici znajući, baš kao što deca još uvek konektovana s izvorom i suštinom znaju, da ga više živog neće videti. Mazila mu je nadlakticu dugo a najkraće na svetu. Klečala je pored njegovog kreveta i želela da nikad ne dođu ta četiri sata kad mora otići i napustiti, napustiti SVE što najviše na svetu voli i za šta bi život dala da može.

Hrabra, mudra, nikad snažnija tridesetogodišnja žena zajedno s devojčicom kleči pored kreveta i mazi podlatkicu svom tati. Proklinje sve satove ovog sveta koji će otkucati četiri sata. Kad vidi da više ne može da izdrži, na trenutak izađe u hodnik i pusti, pusti sve što želi napolje. Brzo se sabere pa se vrati i ponovo klekne. Za svet može biti najranjivija, najnežnija, najrasplakanija. 

Za njega, za njega je stena, za njega je čista snaga,  mokrih očiju ali suvih obraza.

Gleda ga, gleda ga nikad svesnije znajući da istovremeno gleda u oči smrti. Ne boji se. Nije ni besna što je tako blizu, tako prerano. 

Ona je u tom toliko puna ljubavi kako nikad bila nije, da čini najteže što je ikad učinila - počinje da moli Oče naš i najtišom i nikad iskrenijom molivom ikad moli Boga da uzme njenog tatu, da mu skrati nesnosne muke i podari mu mir. Da ga odvede tamo gde nema boli, gde je život večan. 

........

Ne mogu ti reći kako je bilo zakoračiti kroz ta vrata i otići iz te sobe, iz te bolnice, iz tog grada. Neke momente zaista ne možeš opisati. To su oni momenti kad si jako, jako srećan ili kad te mnogo, mnogo boli. Baš tako i treba da bude. Neki trenuci su samo i isključivo da ih se doživi. Njih se ne fotografiše, ne kači na mreže, ne piše i ne prepričava previše jer dostojne reči ni nemaš. Njih se zaista samo odživi. U ovom kontekstu - preživi. 

Preživi se. Zaista se sve preživi. Kad imaš osećaj da će ti srce pući od sreće i kad ti se čini da će ti to isto srce pući od bola. 

Čovek je zaista životinja. Najsavršenija životinja s dušom. 

Rodila sam se petkom. Moj tata je umro u petak, u zoru. U junsku zoru. Bog mi je, po ko zna koji put pokazao koliko je veliki i koliko ljubavi za mene ima. Uslišio je moju najbolniju molitvu. 

U danima koji su usledili žena je devojčicu konstantno, bez puštanja držala za ruku.

Preplitale su se celo vreme. Dok je jedna plakala, druga je brisala suze. Jedna drugoj čuvale su ranjeno srce.

Devojčica je, s najvećom pažnjom i nežnošću spremila svom tati njegove stvari koje će "odneti sa sobom", žena je te iste stvari spustila u kovčeg i zauvek se oprostila sa fizičkim delom svog oca. 

Devojčica je pisala oproštajno pismo puno ljubavi, žena ga je, ne gubeći glas, pročitala pred svim onim ljudima koji su došli da se oproste od Milana, od Dide, Didinog, Brade, Suzinog tate, mog Miće. 

Izgubiti roditelja je nešto na šta nikad nisi spreman,  kad god da se desi uvek je prerano i na koji god način se dogodilo, bolno je i grozno. 

Ako si duša slična mojoj koja na smrt gleda kao na produžetak života, koja veruje da duša bira kada će na ovaj svet doći i sa njega otići i da je sa druge strane mirno, lepo i bezbolno, možda će ti sve to mrvu lakše pasti. 

Ako si sličan/na meni, život će ti dobiti nove, drugačije nijanse. Osetićeš šta je iskonska ranjivost i iskonska snaga. I bićeš ranjiv/a i snažan/na istovremeno. 

Shvatićeš da je tvoj roditelj do sada živeo na jednom mestu, a posle odlaska je svuda, u svemu. U kapi kiše, u krilima leptira, u dugi. Veruj mi, najmanje ga ima tamo gde mu telo počiva.

Ako si kao ja, pitaćeš se koje ti to pouke pruža život koji je tvoj roditelj živeo. Šta je ono što želiš da nastavi da živi kroz tebe, da prenosiš dalje, da gajiš i neguješ. 

Oni koje poznajem, a da zaista jesu dušom slični mojoj rekli su da ti tvoj roditelj nakon smrti postane još bliži. Da je tu u načinu na koji živiš, u izborima koje donosiš, u tome kako postupaš, šta vrednuješ i slaviš. 

Apsolutno su bili u pravu. Sva ova nova snaga koju sam dobila, došla je pravo od mog oca kao najveći dar koji sam dobila kroz ogroman gubitak. 

Zanimljivo je da ti ove redove pišem na tačno četrdeseti dan otkako ga više nema u fizičkom svetu. Nisam planirala, desilo se, baš kao što se smrt desi, baš kao što se i sam život desi. 

Neke stvari ne možeš da isplaniraš niti da na njih budeš spreman. To je blagoslov, iako se čini kao prokletstvo. 

Rana na mom srcu je još uvek sveža. Verujem da će zarasti ali ne i da će prestati da boli. Možda će samo intenzitet da se promeni. A možda baš u toj boli leži i najveći blagoslov, jedno večno "opominjanje" da je život krhak i da zgrabiš trenutak kao da je najvrednije od svega na svetu.  

Ako si pametan - verovaćeš da i jeste.

Ako si mudar - znaćeš da je tako. 

U nekom delu mog pisma tati napisala sam: 

"Ovo nije opraštanje od tebe, ovo je slavljenje svega ko ti jesi i ko ćeš i ostati, samo u nekom drugačijem obliku." 

Kao i za sve u životu, način koji odabereš da na nešto gledaš uveliko će se odraziti na to kako ćeš to zaista i doživeti. 

U celu ovu priču o gubitku, o bolesti i smrti koja je u naše živote došla i završila se u roku od dva meseca ušla sam baš kako je i on to činio. Čini mi se da mu nikad nisam bila sličnija nego poslednjih meseci, po načinu razmišljanja, suočavanju sa svime što je izuzetno teško pa i nošenju sa gubitkom koji je ogroman. 

Naši roditelji žive i živeće kroz nas. I to je najlepši dar koji nam je Bog dao. 

Kako se piše smrt? 

Piše se život. Novi život za onoga čija je duša napustila telo. 

Život, novi život, svesniji i drugačiji za one koji su ga voleli i iza njega ostali.

Živi ga,

punim plućima za one koji ne dišu više i

još punijim srcem, za onog koji ti ga je stvorio, za onu koja ga je ispod svog nosila.

I to, to je sve što im duguješ. 

Oni kroz tebe nastavljaju da dišu.

Oni tvojim srcem i dalje vole.

Živi. Diši. Voli.

Svi ćemo jednom otići i baš zato ima smisla živeti.

PS.

Suzo, kako si?

Pitanje je koje mi ljudi postavljaju češće nego inače. Brinu. Zanima ih, i hvala im.

Kako sam nakon što mi je tata prestao da bude deo ovog sveta? - zavisi u kom trenutku me uhvatiš. 

Dobro sam. Jesam. I verujem da je to tako samo i isključivo zbog mog nivoa svesti i prihvaćanja.

Nisam fokusirana na gubitak, nego na sve što mi je ostalo, na sve što sam s njim imala. 

Nastavila sam da živim život i da se ponašam u skladu s onim što mi srce i duša nalažu. 

Na momente te boli i peče to što se sve samo nastavi, što svi samo nastave da žive, da brinu svoje brige kao da ništa nije bilo. A bilo je, ogromno je bilo. 

Koliko god na momente bolelo što svet nije prestao da se vrti, s druge strane je sreća što je tako. Jer život traži da ga živiš. Život će ti, bez obzira na tvoju bol, slati glasan osmeh, slaće ti pesmu, lepe vesti, slavlja, šarenilo i srećne trenutke. 

Nemoj ih odgurivati od sebe samo zato što si povređen i u bolu. Tvoj neko ko je otišao sigurno to za tebe ne bi hteo. 

Prihvati da je život i jedno i drugo, ponekad i u istom danu, istom satu. 

Prihvati da imaš pravo i na jedno i na drugo, onako kako tebi to paše i u meri u kojoj želiš.

Ja za mojim tatom nisam nosila crninu. Nosila sam sve ostale boje i jednako me bolelo. 

Nedugo nakon njegovog odlaska prisustvovala sam na okupljanju, na slavlju koje sam čekala dve godine, s posebnim ljudima u mom životu. Prepevala sam noć jer to sam ja. Ja sam uvek bila ta koja ne staje s pesmom i s igrom. 

Moj tata je tu noć bio sa mnom. Bio je u mom glasu koji peva, u mom srcu koje oseća, u suzama i jecajima kroz neke pesme, u ljudima čiji su me zagrljaji tu noć isceljivali. 

Ne dozvoli da ti iko kaže kako da tuguješ. Tvoja tuga je samo tvoja stvar. 

Ljudi vide onoliko koliko im daš da vide. Trenutke u kojima te video s youtube-a u kom tata vodi ćerku do oltara gane toliko da suze ne možeš zaustaviti, svet ne vidi.

Momenat u kom listaš po galeriji telefona i prvi put posle mnogo meseci čuješ glas svog tate koji je čist, a ne promukao i u kom se raspadneš na sitne delove gde se posle nekog vremena jedva sastaviš, niko osim tvojih najbližih ne vidi. 

Ljudi vide onoliko koliko im daš da vide. Sve ostalo će svakako iskonstruisati sami, naspram svojih uverenja, svojih filtera i viđenja. 

Pustimo druge i njihove tuge. Ako ne možemo biti tu da ih saslušamo i tugu na momenat odagnamo, nemojmo biti nikako. 

Ako me pitaš kako sam, dobićeš odgovor u skladu s trenutkom u kom sam. 

Ne mogu ti reći da je deo mene umro ili otišao s njim.

Ne mogu ti reći ni da je u meni praznina otkako ga nema. 

Ali to sam samo ja. Tebi može biti skroz drugačije.

Nisam prazna. Puna sam života, emocija, bola i ljubavi. 

Cela sam. Cela kao što sam i bila jer niko drugi ne čini mene. Možeš stanovati u mom srcu, ali ne poseduješ deo mene. 

Al' znaj da boli. Da na momente jako boli. 

Zaista sam se u trenucima u kojima se sve dešavalo pitala koliko bola može da podnese ljudsko srce.

Neverovatna je ta količina. Na momente imaš osećaj da ne živiš, da si svoja senka, a taj ogroman bol te pritišće i stišće i podseća da si itekako živ.

Boli nemanje njega. Boli jako. I verovatno će tek boleti. Za sve ono što će usledeti, za sve lepe trenutke za koje je trebao da bude tu, da ih doživi, da ih zalije svojim konjakom, da zapeva, da od pevača traži "nešto srpskije".

Boleće za trenutke u kojima ću poželeti da ih pozovem na "džabafon", njegov naziv za viber. Boleće jer ću poželeti da mu javim da sam uspela, ovo ili ono, da sam doživela, ovo ili ono... a neću moći. 

Nedostaje i nedostajaće za toliko mnogo svega. 

I to je okej. To mora tako biti. To se mora odbolovati, otplakati, otpevati, odvrištati, odgrliti.

Samo nikad ne dozvoli da tvoja tuga postane veća od tvoje ljubavi. 

Sve je ovo život. Sve je ovo deo našeg rasta. Sve je ovo prirodno i normalno. 

Niko od nas u potpunosti ne zna šta je sa druge strane, ali tvoja pretpostavka i verovanje u to šta je tamo mnogo će uticati na to kako se ovde "dole" nosiš sa svime. 

Bog je veliki. Odavno to znam. 

I zato sam ubeđena da je mom tati tamo sada lepo i da negde u nekoj nebeskoj kafani pije konjačić i kiselu i da je ponosan na njegovu Malu i na njenog batu. 

Znam da verovatno već znaš kako ja većinu mojih tekstova završavam <3. Na isti način mi je došlo da završim i ovaj i to ću i učiniti. Neka ti ta jedna rečenica kaže sve, ko sam ja, kako sam, kako se nosim sa svime čak i u ovoj situaciji kao i u mnogima pre. Hvala ti što si ostao/la do kraja. Jeste, život je lep.