Don't take life to seriously..?

Pričala sam s majkom danas na kameru, drugi put otkako smo u razgovoru samo nas dve. ...

Pričale smo na razne teme, razmenile osmehe, poneki uzdah i pokoju suzu. 

U jednom trenu sam joj rekla: Nije bio blesav onaj koji je rekao "Ne shvataj život preozbiljno", svi ćemo ionako umreti. Ovaj drugi deo sam nadodala ne znajući u momentu da zaista nastavak rečenice i jeste u tom tonu.

"Ma ko je to rekao?" - bilo je njeno prvo pitanje jer tu rečenicu očigledno nikad nije čula.

Neki čika, ne znam - odvratila sam i nastavila da izlažem kako to trenutno izgleda gledati na život sa mog stajališta.

Izgaraš. Izgaraš da nađeš partnera. Izgaraš za poslove, za kuću, za to da ostaneš trudna, pa posle za tu decu. Izgaraš za kredite, za noviji automobil, za ovo ili za ono. 

Izgaraš i ubijaš se za nešto kao da ćeš živeti doveka.

I tu ne pričam o tome da gajiš strast za nešto i u to se daješ, već da maltene bezglavo ideš kroz život, iscrpljuješ sebe do te mere da ti ispaštaju odnosi, ispašta zdravlje, tvoj mir i najvažnije, ti sam/a.

Nastavljam dalje sarkastično ozbiljna i sva strastvena za ovu temu (smeh):

I šta, onda umreš, nakon što si život proveo kao hrčak u onom točkiću. Dođeš negde "tamo/gore/šta znam gde i shvatiš da to nije kraj, da je to tek jedan život u nizu, a ti se ubio u pojam (smeh). 

Šalu na stranu. Šta god nas tamo čekalo ili ne, bio ovo prvi i poslednji, ili tek jedan u nizu života, nemoj izgarati, nemoj ni za šta.

Jer jedno je goreti, imati u sebi vatru, imati strast, prema životu, partneru, projektu, čemu god. To je energija stvaralaštva, ona koja kreira, koja od zrna pravi pogaču, od cigle kuću. 

Vatra u nama je važna i dokle god gori, živi smo. 

Ali izgarati, izgarati je nešto sasvim drugo. Izgarati je uništavati se(be), praviti požare u sopstvenom telu, konstantno prelaziti sopstvene granice, ne verovati u život i njegov tajming, ne verovati u to da smo ovde sa svrhom većom od kuće, od besnog auta, od skupe tašne, milionskih poslova ili onih koji te iscede kao krpu, zauzvrat ti dajući uljuljkano, ušuškano preživljavanje.

Izgarati sa sobom nosi energiju pritiska, moranja, žurbe, nepoverenja u sebe i u nešto više od sebe.

Jer vatra može biti tiha ali postojana, vrela ali umerena.

Izgaranje ne donosi ništa osim pepela.

A ti nisi stvoren da budeš feniks i da se u ovom životu svako malo dižeš iz pepela.

Stvoren si da budeš ptica, svoja i slobodna.

Ne treba se bojati smrti.

Treba se samo bojati da ne umreš dok si još živ.

I stvarno, najstvarnije, nemoj život shvatati preozbiljno. 

Nađi svoju radost i ne puštaj je.

I ne, to nije sebično.

To je tvoj prsluk za spašavanje u svetu koji se utapa.

Ajde, budi mi dobar.

Život je lep!