Može li se čovek svesti na nekoliko redova i da li je zaista najlakše i ujedno najteže pisati o sebi? 

Eto. Pitanjem sam započela priču o sebi. Da, ja sam ona koja obožava pitanja (a uz pitanje dolazi i slušanje), i to ona koja prodiru, skidaju slojeve i zahtevaju da uposliš moždane vijuge i otvoriš dušu. 

Volim sve što ima veze s dubinom, i pored ljubavi i mira, moja je najveća životna vrednost. 

Ja sam ona za koju govore "ti nikad nećeš odrasti", a ujedno u meni čuči jedna gospođa od 65, koja se naživela života i u svoje skute nakupila mudrosti. 

Empatija je moje srednje ime, a prvo mi je dao tata.

Nije čovek mogao ni da zamisli koliko će mi zapravo savršeno pristajati. Suzana, Suza, "ona mala osetljiva", koja srce nosi na dlanu i suze niz obraze pušta kad je sve(t) u žicu dirne. U sve(t) spada čestitka za rođendan, film, dečje ručice, kad pamtiš sitnice, rastanci....

Kad smo kod rastanaka, moj je život skrojen od daljina. 

Rođena sam u zemlji u kojoj Sava Dunavu trči u zagrljaj. Bile su mi tri godine kada sam "bre" zamenila za "bolan"  sve dok ono nije prešlo u "kaj".

Čovek mog života dolazi iz zemlje koja ima mnogo više od 21,2 km mora, a već skoro 6 godina živimo na tlu Abbe, Ikee još nekih pametnih ljudi i stvari.

Ah, da, rastanci i sastanci... mnogo ih je u mom životu, baš kao i adresa i kofera.

Pišem kao što dišem, a bez vazduha se ne može...

Reči su moji vilenjaci, čudaci, zrikavci i svitci. 

Moji izduvni ventili, moje igračke, moj suton i svitanje, početak i kraj.

Rođena iste godine kad i Windows 95 a po zanimanju sam grljač duše.
Ne skupljam salvete, već trenutke.

Najviše u životu cenim drugačijost, uspehe zalivam čokoladnim mlekom iz vinske čaše, obožavam maslačke, miris lipe, decu i udana sam za Mesec. A da, i za Marka.