Skupo je. Nemam vremena. Ima drugih, prečih stvari i troškova. U julu sam napunila trideset. Lepa je to brojka, lep je to deo života. Tih prvih trideset su možda i najrazličitije. Nekako mi se čini da u njih najviše toga stane. Od toga da ne umeš reč reći, da potom jasno govoriš ali te niko ne razume, zatim da ćutiš jer samog sebe ne razumeš, pa sve do toga da počinješ razumeti i slušati sebe, a sve manje druge ljude. Fascinantno je, zar ne? Od nula do trideset, rekla bih da

Evo ga, odmah negacija. Znam, znam, veliki, osvešteni umovi uvek okreću na afirmativno, na pozitivno, na ono što žele. I to i jeste ispravan način jer reči imaju veću moć nego što im dajemo. Reči su radiotalasi koji putuju velikom brzinom do prijemnika radio Svemira, Univerzuma, Boga, više sile ili kako god se to nešto što besprekorno sluša i radi - zvalo.  Ovi redovi neće biti afirmativni jer su ovi redovi moja, a možda i tvoja istina. A istinu možeš probati spakovati u nešt

Pre par godina, u naletu lepote, radosti i najmirisnijeg behara, na um mi je pala misao kako bi lepo bilo sve te mirisne, zelene, napupale, nabujale prolećene trenutke i energiju spakovati u jednu teglu i otvarati je po potrebi u mokrim, hladnim i mračnim zimskim danima. Ovde gde živim zime su blage, kišovite i dosta sive. To sivilo, iako sa sobom donosi deo čarolije, zna da se uvuče u kosti, da ih nazebe i učini tromima.  Imati teglu u koju kad gurneš nos osetiš mirise prole