Tema je ljubav, a gde je radost?

Letos sam napunila trideset. Nekom magična, nekom stravična, ali svakako jedna posebna brojka.

Zapravo, nikad i nije do brojke već do značenja koje joj damo. Nova godina ti je idealan primer za to. 

Dugo sam se premišljala šta da radim na taj dan. Kod mene je torta i svećica obavezna, ali sve za sve drugo sam chill i fleksibilna.

Da li da pravim malo veću proslavu ili da jednostavno otputujemo negde unutar Evrope?

Premišljam se dugo, a onda pošaljem mejl restoranu pored luke u magičnom "selu" u kom živim i zatražim ponudu. Brzo i srdačno mi odgovore, baš onako po švedski, i shvatim da za cifru koju mi traže mogu da odem na Maldive na minimalno dve nedelje. 

San o proslavi s pogledom na more, jedrilice i jahte se rasprši kao balon od sapunice.

Vreme prolazi, ali ideja da okupim sve meni drage ljude ne jenjava. 

Toliko sam se ubacila u mode mentalne pripreme, maštanja i planiranja da sam jedan dan Marku rekla - "Ej, želim da pozovem X i Y na moj osamnaesti." No koment.

To je bio poslednji put kada sam imala neku svoju veću proslavu. Mentalne slike su izgleda svežije nego što sam mislila. 

Posle dugo dvoumljenja, presekla sam i donela odluku. Proslaviću trideseti kako dolikuje. Sve drugo može da sačeka. Biće i para ali nikad više ovih godina.

Bili su to dani kada sam se osećala posebno voljeno i o tome bih mogla dugo da ti pišem.

Tata je posle šest godina došao kod mene. Mama, tata, bata i snajka su po prvi put zajedno došli. 

Markovi roditelji su takođe bili tu. Skoro svi moji najvažniji bili su tog vikenda sa mnom i slavili ovaj moj lepi i dobri životić. 

Znalo se koja će biti tema tog dana. Ljubav i samo ljubav. A ljubav je... pa zna se.. Mesec, srca, magija.

Dugo je ovaj račić smišljao detalje, jer su njemu detalji sve u životu.

Htela sam nešto posebno, nešto samo moje. A ja, ja sam puno toga i toliko toga volim.

Nakon mnogo puštanja mašti na volju došla mi je ideja, tako posebna i moja.

Osim što je Mesec bio glavna tema i provlačio se kroz razne segmente tog mog dana, moji su gosti sa sobom odneli kući delić mene, razigrane devojčice, pisca, sanjara i Mesečeve žene. 

Zašto ti uopšte sve ovo pišem? 

Pre neki dan sam se podsetila tog malog poklončića zahvale, te moje poruke i posudice s Mesečevom prašinom. 

Podsetila sam tada moje ljude da je prava čarolija u nama samima.

Al' šta se u međuvremenu desilo sa mnom?

Gde je nestala moja magija?

Ko mi je ukrao razigranost?

Čemu sam dozvolila da mi otme mene samu, moju srž, onu moju iskonsku radost?

Šta s ljušturom koja mi je ostala?

Kako da živim ako se ne radujem?

Sva su me ova pitanja u ne tako dalekoj prošlosti proganjala. 

Najpre sam mislila da ni na jedno nemam odgovor, a onda sam zaronila dublje.

Uvek znaš, uvek znam.

Nije bio lud onaj ko je rekao da svi odgovori koji su nam potrebni stanuju u nama samima. To je jedna ogromna istina. Sigurno si to na nekom svom primeru iskusio/la.

Mi ljudi smo ti čudna bića. Navikli smo da se oslanjamo na sve ono spolja, da nam odgovore i rešenja daju drugi, pritom zanemarujući u potpunosti sebe, svoj unutrašnji kompas, svoj osećaj u stomaku, onaj glas iznutra koji je uvek tu i uvek nam se javlja, samo smo ponekad zaglušeni spstvenim mislima.

Da li je išta na ovom svetu toliko vredno da mu svu čaroliju koju u sebi nosim, sve one srebrne Mesečeve niti od kojih sam satkana pružim, dam i dajem dok mi na kraju ništa ne ostane?

Apsolutno nije, danas to znam. 

Znam da zvuči surovo, ali na ovom svetu postoji samo jedna osoba za koju možeš da znaš da je uvek s tobom i na nju da računaš.

Jeste, to si tebi ti, to sam sebi ja.

Ne želim samu sebe izdati, ne želim da dozvolim sebi da patim toliko da na kraju ne prepoznajem odraz u ogledalu.

Trebam samoj sebi. Treba mi da sam radosna, da osećam mir, da rastem, da cvetam, da širim krila i letim.

Treba mi da budem laka, da lelujam, da maštam i sanjam. Da u meni teče život, da moja energija miluje one koje sretnem, da dajem svetu ono što imam da dam. Da stvaram, da kreiram. Da volim. Da se osećam živom, a ne samo da živim. 

U julu prošle godine podsetila sam moje ljude na magiju koju nose u sebi.

U međuvremenu je moja ugasla samo iz jednog jedinog razloga - jer nisam slušala sebe i onaj glasić iznutra. Sve u meni je vrištalo.. al' uzalud, debele zidine mojih misli ništa nije moglo da probije. 

A onda jednog dana, jedan maleni mrav pomeri grančicu koja izazove lavinu i sve se brane u trenutku sruše. 

Odjednom se sve planine u kamenčić pretvore pa vidiš daleko, pa čuješ još dalje i tačno znaš šta ti duša poručuje. U ušima ti odzvanja njen eho. 

Sada stojiš na ravnici i pogled ti seže u nedogled, što ka spolja, što prema unutra. 

Tvoje je samo da odabereš pravac, da sagradiš neku novu, bolju i mudiju sebe koja zna da kad u životu izgubiš sebe, ne ostaje ti niko i kada se(be) pronađeš i čuvaš, ceo svet je tvoj. 

Danas posipam Mesečev prah u želji da zaista počnemo osluškivati sebe.

Lepota života je u lakoći, a onaj glasić iznutra, on danonoćno radi za tebe i za tvoje najveće dobro. 

Probaj da ga saslušaš i poslušaš.

Ja jesam.  Ja konačno jesam.

Moja radost nek' ti bude dokaz. :)