Lekcije iz vrtića

Ne postoji posao koji je (uvek) lak, koji te samo puni energijom bez da te nekad i isprazni i u kojem se daješ minimalno, a zauzvrat dobijaš mnogo.

Svaki posao je na svoj način "težak" i odgovoran.

Posao vaspitača, konkretno u Švedskoj, spada u one poslove gde nivo odgovornosti nije proporcionalno jednak nivou plaćenosti, iliti prosto rečeno - odgovornost je ogromna, a plata dosta mala.

Kada god bih s ljudima pričala da želim time da se bavim iščuđavali bi se i bili u fazonu - pa gde baš to, ili - srećno s tim.

Taj posao imao je negativan predznak od strane mnogih koje sam srela i danas mi je jasan njihov stav.

Neke poslove zaista moraš voleti da bi ih radio i posao pedagoga u vrtiću, u vremenu u kojem živimo, je jedan od njih.

Ipak, svi mi koji smo osetili čari i onu magičnu stranu tog posla, verujem da bi se u jednom složili - da su uslovi drugačiji i da se zaista gleda dobrobit deteta (manje grupe prvenstveno) ovaj bi posao mogli raditi do penzije.

Jer ništa na svetu ne može da se poredi s toplinom dečjeg srca, s ručicama koje ti se zalete u zagrljaj i kojima si ti u tom trenutku ceo svet.

Ništa na svetu za mene nije veće od trenutka kad složi toranj od kockica i s ponosom mi ga pokazuje,

kad nauči da skače na jednoj nozi,

kad ostavi pelene i po prvi put piški u toaletu,

kad stidljiv postane otvoreniji,

kad onaj koji ne hoda prohoda,

kad ona koja nakon nedelja tuge i plača provede dan bez suza,

kad onaj koji ne priča progovori,

KAD GLEDAŠ KAKO RASTU, KAKO SE RAZVIJAJU I POSTAJU SVE SAMOSTALNIJI. Kad pratiš njihov razvoj znajući da si istome doprineo.

Ovaj posao je najbolje što mi se desilo i toliko sam zahvalna da imam to iskustvo. Verujem i znam da me izuzetno osnažio za budućnost i za ulogu majke.

Mnogi savetuju da pre nego odlučiš da imaš dete nabaviš psa iako pas i dete nisu ni približno slični, a ja sam umesto psa kao neplaniranu pripremu za dete imala njih dvadeset i dvoje (smeh).

Svako od njih bilo je moje.

Svakom od njih znala sam slabe i jake strane, šta voli da jede, koje interese ima, kako mu se zovu i prezivaju mama i tata, čime se bave, koliko braće i sestara ima, gde mu žive baba i deda itd, itd.

Tete su kao hodajući kompjuteri. Pohranjuju nebrojeno mnogo podataka u svoj softver. Nekad se pitam odakle nam toliko mesta.

Moj vrtić ima sto dece, što znači da u mojoj glavi, između svega ostalog stanuje sto dečjih imena plus dobar deo imena roditelja. A to je tek početak..

Ovaj me posao naučio novom nivou odgovornosti, stavljanju tuđih ispred svojih potreba i bivanju tu za drugog čak i u trenucima kad meni treba neko.

Strpljenje koje sam pre smatrala da imam bilo je tek vrh brega strpljenja koje sam izgradila/stekla u radu sa decom. Ta mala neodoljiva bića iziskuju konjske živce i najveći je problem što ti ih znaju tako kvalitetno kidati kao ništa i niko drugi na ovom svetu, ali su ujedno toliko slatka da ponekad od muke sam sebi želiš skočiti u stomak. Ne možeš si pomoći, jednom rukom grdiš, postavljaš granice i vaspitavaš, drugom ga dočekuješ u zagrljaj, voliš i sve mu opraštaš.

Biti vaspitač i pedagog vuče iste korene kao i biti roditelj - u isto vreme je to i najlepša i najteža uloga.

Trebam li uopšte da spominjem menjanje pelena, hranjenje, presvlačenje i sve te najosnovnije stvari.

Ovaj me posao naučio da ne upoređujem, da smo svi mi individue za sebe, da svako od nas potiče iz različitih familija, da smo svi rasli u različitim uslovima i da upoređivati stidljivog dečaka s otvorenom i komunikativnom devojčom nema apsolutno nikakvog smisla.

Naučila sam dosta toga o različitim dijagnozama i deci s posebnim potrebama kojih je u Švedskoj mnogo.

Shvatila sam da spustiti se na dečji nivo ne znači postati dete i tako se ponašati, jer kao odrastao to ni ne možeš.

Za mene spustiti se na dečji nivo znači probati gledati svet njihovim očima i razumeti njihovo ponašanje što je izuzetno teško ali itekako plodonosno.

E, da, Sve što možeš kupiti parama detetu je sekundarno.

Ni skupa putovanja, ni gomile igračaka, ni kvadrati, ni sobe, ni ptičje mleko - ništa to detetu ne znači.

Ono što mu najviše treba a što danas najmanje dobija je prisutan roditelj.

Oh, kako me ovaj posao resetovao u po pitanju prioriteta u životu i pogleda na roditeljstvo.

U nekim momentima mi je doveo u pitanje ljudsku rasu ujedno mi davajući lekciju iz ne osuđivanja.

Imati dete je ogromna odgovornost, a mnogi je nisu shvatili.

Deca, deca su zaista ukras ovog sveta, čarobna mala bića kojima u životu samo želim da što duže ostanu deca i da im tu čaroliju koju u srcu nose mi odrasli ne gasimo.

Doživela sam toliko predivnih trenutaka s njima da su moja krila danas osnažena i da znam da je rad sa decom rad koji te toliko ispunjava i koji ti na nivou srca mnogo da za sve pruženo.

Deca su bila i biće deo mog sveta ali će naše druženje da promeni oblik.

Za kraj ti darujem nekoliko bisera moje dece.

I da, hvala ti što si tu!

<3

Sedi mi u krilu i skroluje po mom pametnom satu.

"Šta znači ovo ovde?"

To je broj kalorija koje sam spržila danas.

"Aha" dodaje, napuštajući moje krilo.

Sutradan ponovo seda kod mene i ponovo mu fokus odlazi na moj sat.

"Suzana, jesi se spržila danas?"

"Kad smo bili mali mi smo svi puzali i to je zapravo bilo ekološki prihvatljivo (sv. miljövänlig)."

D, šta želiš biti kad porasteš?

"Zidaću kuće i nosiću sendvič sa sobom na posao."

Sve što deca rade i Suza radi