Jedan ostvaren san s rokom trajanja

Danas (četvrtak, 30.4.2026) je zaokružena jedna priča koja je počela pre mnogo, mnogo godina.

Najpre zbog sebe želim da je zapišem, a ako i tebi na neki način bude koristila, biće mi drago.

Čika Ršum je davno napisao da "deca su ukras sveta". Teško mi je rečima objasniti šta su za mene deca i koliko ogromnu ulogu imaju u mom životu.

I sama sam bila dete kada sam brinula o mlađoj deci. To verovatno ima veze s mojim karakterom, ozbiljnošću i odgovornosti pa su odrasli imali poverenja u mene i želeli su me pored svoje dece.

A ja, ja sam oduvek bila onaj dobri policajac svoj deci koju sam malo duže poznavala. Kao majka u telu starije sestre, naporna je jer te tera da skloniš svoje stvari, govori ti da se nije lepo svađati s drugarima i uči te o stranama sveta.

S druge strane s njom se tako lepo možeš igrati. Ona obožava tvoju maštu i rado je prati.

Na svim proslavama, slavama i skupovima gde su bili odrasli i deca, ja, tinejdžerka, sam večito bila s decom. A deca, deca su osećala tu ljubav i čak i da sam htela da se družim s odraslima ona mi ne bi dala.

Kada su druge devojke na zid svoje sobe kačile slike sebe s momkom, zid pored mog kreveta krasio je ogroman hamer papir na koji sam zalepila sve sličice i crteže koje bi mi moja deca dala.

Pre nego su završili na zidu, imala sam posebnu fasciklu sa dečjim stvarčicama.... Jel treba išta više da ti kažem o toj ljubavi?

Kad sam upisivala srednju školu odabrala sam smer farmaceutiski tehničar i volela sam tu struku, ali u meni je večito tinjala želja da jednog dana budem teta u vrtiću, da postanem vaspitačica.

U fazi kada sam to najviše želela stavila sam to kao post na fejsbuk (fotka te čeka na kraju).

S obzirom da moji roditelji nisu imali mogućnosti da me šalju na fakultet, tu je želju racio zataškao govoreći mi da se držim svoje struke i da što pre počnem da radim kad završim školovanje.

Godine su prolazile, deca su i dalje bila tu, na ovaj ili onaj način. Oni koji su me znali su govorili da vide tu moju ogromnu ljubav koju za njih gajim i da je šteta da se time ne bavim.

Odmahnula bih rukom i nastavila da izdajem lekove ali san o teti iz vrtića je i dalje negde u dubini tinjao.

2018. godine upoznajem Marka, odnos postaje ozbiljan i odlučujemo vrlo ubrzo da želimo da se odselimo u Švedsku.

Relevantni izvori su mi rekli da u Švedskoj postoji i, kako je zovem, pomoćna teta, tj. vaspitačica sa završenom srednjom školom, da je zanimanje deficitarno i posao se može dobiti i bez diplome vaspitača, uz mogućnost da te poslodavac kasnije pošalje na doškolovavanje.

Ona iskra u meni ponovo se zapalila i ja u Švedsku dolazim s planom da posao tražim u toj struci.

S obzirom da Marko posao već ima, ja dajem sebi nekoliko meseci da naučim jezik te ću potom aplicirati za poslove.

U međuvremenu se raspitam u jednom vrtiću gde mi žena zaposlena tamo zaista potvrđuje da sve što mi treba je osnovno znanje jezika i potvrda o nekažnjavanju.

Moj plamen tinja. Imam plan i čim završim kurs švedskog krenuću ka realizaciji. Punu nade i optimizma nekoliko nedelja posle toga zvekne me, kao i mnoge od nas tada, šamar realnosti. Smrtonosan virus širi se svetom. Dolazi kriza. Firme otpuštaju radnike, nove niko ne zapošljava. Švedi koji su bili na visokim pozicijama prinuđeni su da traže razne druge poslove i odjednom više oglasa skoro da i nema.

U glavi mi je tada: ako je Šved bez posla, ko će hteti mene stranca?...

Vreme prolazi, život teče, a ja sam bez posla. Kovid mi je oduzeo mogućnost da pronađem nešto za sebe, da bih na kraju upravo zbog kovida dobila svoj prvi posao. Radila sam u test centru, gurala štapiće ljudima u nos i susrela se po prvi put sa Švedskim načinom rada koji je sušta suprotnost onom Balkanskom.

U međuvremenu sam aplicirala da se doškolujem za "pomoćnu tetu" koja uopšte nije pomoćna već ravnopravna sa vaspitačicom koja ima više obrazovanje. Jedina razlika je ta što ova druga ima više administrativnog posla i veću odgovornost.

Tu usledi još jedno razočarenje. Odbijaju me.

"Ne pripadaš našoj ciljnoj grupi", ja koja živim za decu, dečje osmehe i njihovu dobrobit.

Drugi razlog je taj da već imam završenu gimnaziju iliti srednju školu koju mi naravno ne priznaju jer dolazim iz zemlje koja nije u EU.

Da li me neko zaj? Daj se odlučite.

Život se s nama ume lepo igrati, smeštati nam i nameštati.

E tako je jednu mene nakon teškog i mukotrpnog perioda odveo do vrata iza koji se nalazio ostvaren san.

Nakon malo dužeg lupanja i kucanja, shvatila sam da su moja kada su se otvorila.

U septembru 2024. spletom raznih okolnosti, onih koje samo Svemir/Bog/Univerzum može da posloži, kročila sam u vrtić i postala ono što sam oduvek želela sa budem.

A želela sam da dajem ljubav,

da prenosim znanje,

da mazim i grlim,

postavljam granice,

bojim ručice pa pravim otiske,

učim slova i brojeve,

da stvaram temelje za rast i razvoj tog malog ljuda koji će sutra postati čovek.

Da dajem krila, da budem podrška, da činim da nikad onaj sjaj u oku ne izgube.

Gorela sam od želje da dajem, da stvaram, da učim i sebe i njih.

Na momente sam zaista imala osećaj da sanjam i da bih ovaj posao mogla raditi doveka.

Verovatno i bih da ovaj svet nije vođen materijalizmom i da zaista i u teoriji važi sve ono što je na papiru.

Danas sam, nakon skoro dve godine, napustila vrtić i posao o kojem sam jednom žarko sanjala.

Danas su mi ceo dan suze u rubovima očiju i jedan manji slonić na grudima.

Napustiti nešto u šta si toliko sebe utkao nije lako.

Napusititi kolege, roditelje i najvažnije decu koja su u nekom trenutku u tebi imali sve, preteško je.

S druge strane, poslušati sebe i svoj unutrašnji glas teže je od svega drugog.

Ali upravo kroz težinu se dolazi do lakoće.

Uvek postoji šansa da te zaboli tamo gde se daješ i gde ti je stalo, ali isto tako time otvaraš sebe za ljubav, za ogromnu ljubav.

Ta je ljubav danas tekla u potocima. Poslednji put sam nešto takvo doživela 2018. kada sam napuštala Banja Luku i apoteku u kojoj sam radila.

Ovo sada bilo je ×10.

Ovo su bili "hladni" Švedi koji kada te zagrle znaš i osećaš da je od sveg srca.

Ovo su bile najlepše reči podrške, suosećanja i zahvalnosti izrečene kroz knedlu u grlu, sa suzom u oku i ispisane u vidu najlepših čestitki koje sam u životu dobila.

Ovo su bila deca koja se zaleću u zagrljaj i ovog četvrtka snažnije grle i grle dugo.

Sećam se da sam se te 2018. nakon gomile predivnih reči i snažnih zagrljaja koji su mi bili upućeni obratila Bogu s rečima: Bože, izgleda sam ja dobar čovek.

Danas znam da jesam.

I nisam samo dobar čovek već i dobra teta iz apoteke kao i ona iz vrtića.

Ona što je grlila, brisala suze, pružala ljubav i osnaživala krila.

Danas sam ujedno i ponosna i ponizna.

Danas su moja krila osnažena, moje srce tri broja veće, a mojoj duši i mom umu je dana potvrda da je put na koji se sprema - onaj pravi.

Kad te svrha zove, ne odbijaš poziv.

U idućem postu pišem ti malo više o mom vremenu provedenom u vrtiću i kako me to iskustvo formiralo.

Grlim te!