Wegner, skemlija i jedna ljubav

Pre osam godina devojčica je srela dečaka.

Rekao je, između ostalog, da je inženjer drvne tehnologije. Od svega toga ja sam se fokusirala na drvo i prozvala ga drvoseča. Bezveze skroz, al' bila sam toliko zaljubljena da sam dosta i lupetala.

Moj "drvoseča" mi je rekao da radi u studiju za dizajn nameštaja i interijera. Tu su mi stvari već bile malo jasnije dok nije upalio laptop da mi to i pokaže.

Ovo je wc šolja? - upitah i prasnuh u smeh.

"Da, to su moji blokovi i jako sam ponosan na njih."

Tvoji šta?

Lik je bio otvorio program za crtanje CAD i pokazivao mi mini crteže velikih stvari jednog prostora kojeg njegov studio uređuje.

Evo nemrem - eto to bih rekla da sam tada taj izraz imala u rečniku.

Ovako sam još neko vreme gledala u te blokove na crnoj pozadini i razmišljala - liče, ja da radim tvoj pos'o prošvikala bih.

Na sreću, njegov je posao i njegova struka mnogo više i na još veću sreću nije moja.

Posmatrala sam ga kako kad uđemo u neki prostor zagleda detalje, dodiruje spojeve, zaviruje ispod nameštaja.

Obično bi i gunđao ako je nešto "skarabudženo."

Najpre mi je to bilo simpatično, posle mi je išlo na živce, a danas komentarišemo zajedno.

Eh šta ljubav od čoveka učini.

U svakoj šetnji šumom on bi mi objašnjavao zanimljivosti vezane za ovo ili ono drvo.

On je učinio da se doživnotno naljutim na bukvu jer je nemilosrdna. Ako bukva poraste pored nekog drugog drveta ona svoje korenje obmota oko njegovog i tako sebi uzme sve nutrijente dok ovo drugo drvo ne umre. Pored toga ona raste tako visoko trudeći se da zakloni to drvo i tako mu oduzme i pravo na Sunce. Uh kako sam ljuta bila kad mi je to rekao.

A onda smo se iz šume u nekom trenutku prebacili u prodavnicu dizajnerskog nameštaja u Kopenhagenu gde su mom Markiću oči ostajale na tim skupocenim predmetima.

"Vidiš ovu obradu, ovaj spoj, ovaj dizajn" - govorio bi s uzbuđenjem u glasu.

Ma vidim, sve je to super, ali da JEDNA stolica košta 600€, to je baš strašno. Pokušao je da objasni ali sam bila i gluva i slepa.

Ja sam odrastala uz neke drugačije standarde.

Najveći uslov koji su stolice u mom okruženju trebale da ispune je da se ne klimaju i eventualno da ih ima šest istih.

Praznu gajbu i skemliju nećemo ni spominjati. Ti klasici su forever in maj hart, a otisak gajbe dupe još uvek pamti.

S guza na guz' (pardon my french) sa stolice na stolicu, iz godine u godinu s mojim drvosečom počeli su vidici da se šire.

Danas znam da Bauhaus nije samo lanac nemačkih dućana, da Japanci kidaju u obradi drveta, da je Wegnerova stolica večiti klasik (ali svejedno nije udobna) i da moj ponos na Marka Šostara dotiče nebesa.

Ovaj petak provela sam na najvećem salonu nameštaja u Evropi s mojim Markićem.

Ko god misli da ovo radim zbog njega zeznuo se u proračunu hihi.

Ali samo i isključivo zbog njega rodila se ova ljubav.

Ako ne uspem u ovom, odlučila sam u idućem životu da budem bogata i celu kuću ima da mi krasi Maruni, Bolia i Porada.

Nek ide život.