top of page

Pisma sa severa - Danmark

Sep 12
9 min read

Nekad se život tako nasadi (bukvalno ova reč najbolje opisuje ono što želim da ti prenesem) da jednostavno poremeti ne samo ono planirano, nego te skroz izmesti iz ležišta.


E tako ove godine Markić i ja, iako smo provodili vreme zajedno, nismo imali kvalitetan zajednički odmor sve do jedne nedelje početkom avgusta kada sam konačno došla svojoj kući bez planiranog napuštanja iste u neko dogledno vreme.


Ali ne lezi vraže, probudi se u meni ona Suza koja kaže: sedam dana bez ikakvog plana, bez da se išta novo vidi, doživi? Bez da se neke lepote useli u oči? - dobacuje bikčić hedonista iz mog podznaka. 

A-a, ne može tako, i već u idućih sat vremena imam ugrubo razrađen plan. (Blago mom Markiću, jel da? Smeh). 


Nekad pre sam na internetima videla jedno prelepo mesto u Danskoj. Tada sam mu ga i pokazala. Oboje smo bili oduševljeni i složili se da ga jednom želimo obići.


Ovo "jednom" je u Markovoj glavi verovatno značilo - tamo nekad, dogodine. 

Moja glava malo drugačije radi, na sreću ili nažalost, kako kome i kako kada. 


Pa znaš šta, mogli bi otići kad budeš na godišnjem. Krenemo rano ujutru, odemo tamo, provedemo neko vreme, jedemo negde usput i uveče smo kući. - iznesoh svoj plan Marku. 


"Pa mogli bi." - kaže Markić, a ja od sreće zatreperim. 


Od ovog jednostavnog plana - kreni, dođi, budi, jedi, vrati se nazad predveče, u naredna dva dana došli smo tj. Suki je došla do dosta složenijeg plana.

Taj je zahtevao nešto više pripreme, novca, vremena i jedan ogroman izlazak iz zone komfora.


E sad bi u Top Shop reklami rekli - ostani do kraja da saznaš o čemu se radi. 


A ja bih ti poručila - ostani da vidiš kako jedan Marko pobeđuje samog sebe, kako ja pobeđujem u svom naumu (smeh) i da useliš i ti malo, a zapravo mnogo lepote u svoje oči.


U sedam ujutru bili smo na trajektu za Dansku. Helsingborg-Helsingør, dvadesetominutna vožnja, poznata po jeftinijem alkoholu, hot dogovima i pripitim sredovečnim Švedima vikendom. 

Mi smo išli sredom i to u ranu zoru. U to doba alkoholisan si jedino ako si pio u utorak uveče. 


Markić i ja sedošmo da gledamo u more, potpuno trezni i još uvek pomalo sneni. Nekad mi je žao da ta vožnja ne traje duže. Dok sedneš već moraš da ustaješ, a već od pre znamo koliko ova gospođa voli vodu u svakom obliku i situaciji, tako da je ova vožnja po vodi smiruje i miluje joj nervni sistem.


Od milovanja joj ostade samo Markić (smeh) a od vode pljusak kad smo sišli s trajekta. 


Posebna vrsta ljudi su oni koji obožavaju trenutak u kome napolju pada jaka kiša, a oni su na suvom i sigurnom. Ima nešto tako umirujuće u tome. Kao da te sam Bog tada grli. 

Ja sam vazda spadala u te posebne čudake. Najnormalnija vrsta koja zemljom hoda. Totalno poremećena.


S obzirom da imam konekciju s vilama za dobre vremenske uslove, svakih par minuta Markiću koji vozi, boreći se sa kišom i Dancima za volanom dobacim da nek' ne brine. Dok stignemo na prvu lokaciju ugrejaće Sunce. 


Jesam li ti rekla da Marko pojma nema gde idemo? (Smeh)


Osim krajnje iliti glavne destinacije koju smo spomenuli na početku, a koja je na repertoaru TEK sutra ujutru, Marko nema predstavu o tome gde ćemo ni šta ćemo. Zna samo da je žena rezervisala ručak u jedan popodne.

Realno, to je i najvažnije. Praznog stomaka se ne ide u avanturističke pohode. 


Dva dana unazad mu ponavljam kako će biti oduševljen ovim putovanjem, kako ga čeka nešto što je baš po njegovom ukusu. Ne izostavljam naravno ni deo u kome mu govorim kako sam

n a j b o lj a  ž e n a  i k a d. 


Kukala nam majka obojici. Tako nekako. Ma dobra smo kombinacija. Ja sam najbolja žena ikad, on je najbolji muž ikad, jelte, a zajedno smo dva čudaka koji se vole i razumeju tuđe različitosti.

Ili kako bi Markić rekao - "Ne razumem tvoje neplanirano kupanje u moru na 15 stepeni i to u donjem vešu, ali tolerišem ga. "

Tolerancija. Takođe bitna stavka. 


Stižemo na prvu lokaciju. Kiša je prestala, a Sunce samo što se nije probilo iza oblaka. 

Hvala vile moje mile. Najbolje ste.

Parkiramo se. Preobuvamo u patike i odjednom u daljini ga ugledamo. Svesna da ne mogu više da krijem kažem Markiću da ćemo se tamo penjati. 


Krajičkom oka vidim da mu semeje mu se brk smeje što u prevodu znači - "mhmm, sviđa mi se ovo", ali i dalje je jednim delom rezervisan. Izmestila sam ga iz njegove sigurne zone, a tek smo zakoračali u ovaj dan. 


S rukom u ruci, kišnim kapljicama koje nežno klize s lišća i po divnoj urađenoj stazi kroz šumu dođosmo do veličanstva zvanog:



Skovtårnet - The Forest Tower

S obzirom da nisam turistički vodič, niti travel bloger, već samo Mesečeva žena koja voli da piše o lepoti života i malim trenucima vrednim življenja, ne planiram da te smaram činjenicama koje možeš pronaći na guglu. Ja sam tu da te smaram osećajima (SMEH). Veličanstven je. I ogroman. Kad tek kročiš na stazu deluje ti kao da započinješ sasvim običnu šetnju šumom dok ga odjednom tako visokog, predivnog, impresivnog ne ugledaš. 

Ja sam, kao što već spomenuh, čudak i neko ko jasno i glasno pokazuje oduševljenje - uzvicima, osmehom, rečima, skakutanjem, ogromnom željom da to odmah podelim s mamom i batom i s još par ljudi koje jako volim.

Divila sam mu se sa zemlje iako sam znala da je to tek početak divljenja.


Toranj je visok 45 m. Ako si žena slična meni, pojma nemaš ni koliko je tri metra niti umeš da pokažeš rukama 35 cm. Mislim da dok si na zemlji svakako nemaš predstavu šta te čeka iako su ti realno sva 45 metra u vidnom polju. 

Penjanje ide brzo i veoma lako sve dok se ne počneš približavati delu u kome tankom drveću posađenom unutar tornja počinješ da vidiš vrhove. 

Tu kreće mala prpa. Više ti nije tako svejedno. 


Hej, vidimo drveće odozgo. Wow - govorim Marku uz blago podrhtavanje glasa. 


"Micek, tek smo na pola" - dobacuje mi iza leđa. 


Mala prpa prerasta u malo veću, ali adrenalin je utišava. Vidim da se sve više primičem unutrašnjoj ogradi, ali i dalje hrabro gazim napred.

Impresivno je na toliko nivoa. Zaustavljam se svako malo i gledam u ogromne spojeve čeličnih cevi, odlažući tako trenutak koji sledi. 

Što smo bliže, neizdrž je sve veći. Više ne odlažem ništa već jedva čekam da mi se ukaže lepota ovog mesta i svega što ono jeste.


To se najzad i dogodi. Oduševljenju nema kraja. S obzirom da je rano ujutru na vrhu smo samo nas dvoje i bračni par s dvoje dece. 

Nedugo potom ceo vrh tornja imamo samo za nas. 

U glavi mi se vrti rečenica - Nikad bliže Bogu. 


Mimo Tornja ovo mesto nudi i kućice za odmor, saune, bazene, restorane, mini zološki vrt, šetnju baštom, suvenir shop.

Neplanski smo nabasali na deo gde puštaju filmić od nekih pola sata o tome kako je toranj nastao.

Nisam treptala. Obožavam priče, obožavam ljude i procese dolaska do krajnjeg proizvoda. 

Taj film mi je samo potvrdio zaključak do kojeg sam za ovih skoro sedam godina u Skandinaviji došla - Danci su mentalitetom mnogooo sličniji nama. 

Volim što je tako. Nekad je srcu lepo otisnuti se onim trajektom i za dvadeset minuta biti tamo gde će se osetiti bliže domovini. Nisu to velike sličnosti. Zagreb i Kopenhagen su dva sveta, hrvatski i danski takođe ali postoje ti mali momenti koji te podsete na one dobro poznate i tvoje. 



Ponovo se preobuvamo i punog srca i oka krećemo dalje. 

Sledi deo puta koji nije iznenađenje ali ćemo se svakako putem iznenaditi.

Idemo da jedemoooo (smeh).


Sunce je sve više na nebu i sve jače na koži. 

Vožnja ide sve glađe što se više udaljavaš od Kopenhagena. Najveća magija baš tu i započinje jer Danska je mnogo više od Tivolija, high end dućana i Nyhavn-a.


Postoji nešto što kod putovanja volim više od bilo čega drugog, pa čak i od čokoladnog mleka koje uvek probavam gde god odem, a to je kad neko mesto ne mogu da usporedim ni sa čim već viđenim. Kad mozak stvara neki novi trag, novu konekciju i pohranjuje drugačije slike u svoje fioke.


Danska rivijera. Tako sam nazvala mesto pored mora na kom smo se zatekli pre nego je sat otkucao da je vreme za ručak. 

I wow, baš mi se dopalo. Vetar je duvao ali skroz neki drugačiji vetar od onog na kog smo navikli u našem malom mistu.

Pesak je iste boje ali drugačiji pod prstima. Nebo je drugačije. Osećaj je drugačiji. Volim kad je drugačije, kad u mozgu ima svoju odvojenu fioku.


Smej se slobodno. Ni Bog ne može da pojmi sve što ja sastavim u jedan tekst. Fioke, bračne parove, kupanje u gaćama... the list goes on.

Ručak je bio dobar tri s odličan pet pogledom a onda je valjalo krenuti dalje.


Marko se ponovo vraća u mood neizvesnosti jer ne zna gde ga vodim iako on vozi.

Ovo je prvi put da sam isplanirala da negde idemo bez da on zna gde ćemo i zbog te činjenice mi se čini da sam dodatno uzbuđena. 


Ova lokacija je baš za tebe, jako će ti se svideti. Posebno je. Sasvim drugačije. Nemaš pojma kako je kul. Ima veze s nečim što jako voliš da radiš. - sad mu već stvarno zvučim kao Top Shop ali ljudi, nešto ovoliko kul, ovoliko veliko, u Danskoj, tako blizu kuće.


Meni je dovoljno da spomeneš vremensku odrednicu pre ili nekad. Sve što ima veze s prirodom i prošlošću, ja sam za. Moj mozak obožava da ide unazad, u vreme u kom me nije bilo.  Voli da rekonstruiše i sklapa. Kako je bilo, kako je izgledalo, kako se živelo, ponašalo... 


I zato, dobrodošao čitaoče moj na lokaciju broj dva 


Faxe Kalkbrud 

Da, koračali smo po tlu koje je pre 63 miliona godina bilo morsko dno. 

Ovo je mesto gde krečnjak bela trči u zagrljaj nestvarno plavoj. Osećaj je kao da si kročio na neki drugi planet. 

Samo čekam da se Mojsije odnekud pojavi - bila je rečenica koja mi se ovde vrtela po glavi. S Bogom imam više doticaja pa mi nije čudno da sam na tornju pomislila da sam mu bliže. Ali otkud mi Mojsije, evo ne znam. 

Mističnost, belina, more koje je postojalo ali ga nema. Ko bi ga znao.


Šetati po tlu koje je jednom bilo morsko dno je wow.

Šetati tim istim putem uz mogućnost pronalaska fosila, koralja, zuba morskih pasa je jedan potpuno novi nivo uzbuđenja. 


Sunce je bilo jako, a Markova želja da štogod iskopa još jača. 

Od kamenja koje obožava da skuplja i donosi ga odakle god da odemo došao je do trenutka gde ima priliku da kući odnese delić nečega starog onoliko koliko ne možemo ni izbrojati, a kamoli zamisliti. Wow. Da li je mene samo lako oduševiti ili je ovo zaista nešto posebno? 

Kako god, meni je super.

Posle sat ipo vremena i s kesicom punog belog kamenja koje priča neku sasvim drugačiju priču od ove 4kg kamenja koje već imamo kod kuće, sedamo u auto i krećemo ka ostvarenju Suzine davne želje i najvećeg izazova ako pitaš Marka. 


Neću ti puno o tome pisati. Neka fotografije pričaju umesto mene. Prvi put smo ovo uradili na Islandu i nije prošlo previše slavno. Smrzli smo se u sred avgusta i to obučeni jer - Island. Ovog puta smo se skuvali, takođe u avgustu. I da, za razliku od Islanda Danci imaju komarce, mnoogo komaraca.

Htela gospođa da se budi pored vode....

Želim i javno da se zahvalim mom mužu što je pristao na ovu moju ludost o kojoj sam sanjala više od pola decenije. Na njegovu sreću nećemo to ponavljati tako skoro. 


Ipak, ako planiraš da nekad uradiš isto, znaj da je fora, zaista jeste, samo se trebaš opremiti bolje nego smo to mi uradili. 


"Spavalo se", ustalo u cik zore, divilo se moru i Suncu, popilo Dansko čokoladno mleko umesto kafe i otisnulo ka lokaciji br. 3 zbog koje smo na ovaj put i krenuli. 

Tornjevi, fosili, Danska rivijera, sve je to bilo usput, bonus. 

Zvezda ovog putovanja je bio (dodaj zvuk famfara u glavi)


Møns Klint

I ovde ću fotografijama pustiti da govore. Ono što jedino imam reći je da je vredeo ceo ovaj izlet. Čak i da smo, kao po prvotnom planu videli samo Møns Klint i litice formirane pre 75 miliona godina, vredelo je. On je takođe dobio svoju fioku u mojoj glavi. 

Petsto stepenika niz liticu i uz nju takođe je vredelo. 

Sutradan se jedva hodalo od upale mišića ali to je manje važno. 

Bilo je zaista nestvarno i na momente nisam mogla verovati da smo samo 200km udaljeni od kuće, da se ovo nalazi u Danskoj. 

U ovakvim trenucima, kada je priroda toliko nestvarna i kada zapravo shvatiš koliko smo mali i prolazni uvek mi je u glavi, pored Boga i Mojsija (SMEH) Ivanov glas i stihovi:


Pomislim nekad da sam na vrhu

podamnom gledam ambise mrak

a onda bacim pogled ka nebu

kako sam mali i kad sam jak...

 


Dugo smo upijali, udisali, divili se, kvasili noge, fotkali, uživali i zahvaljivali samima sebi što smo došli tako rano dok još nije bilo mnogo ljudi. 


Znaš li šta je takođe za mene jedan od lepših delova putovanja i otkrivanja novih lepota - onaj momenat kad se pogledaš u oči sa svojom osobom i bez reči se složite u jednom - Tako se radujem što idemo svojoj kući.


Borta bra men hemma bäst.

Svuda je lepo, kod kuće je najlepše. 


Nadam se da će te put jednom navesti ka ovoj divnoj zemlji. 

U prošlom tekstu sam ti ispod jedne fotografije napisala da bar jednom u životu moraš videti Kopenhagen. 

Ispravila bih to. Bar jednom u životu moraš videti Dansku. 


Hvala ti na čitanju. 


PS. Za kraj ti ostavljam malo ljubavi .. .







 
 
 

Comments

bottom of page