Između poglavlja

"Znaš ono kad je sve staro počelo da se raspada, a novo se još nije izgradilo i tu negdje u svom tom haosu ti stojiš u osjećaju koji nije nimalo prijatan. E tu smo mi sad" - kaže meni moj Marko pre neki dan nakon što sam pred njim istresla dušu i rekla mu da se osećam čudno, kao u nekom međuprostoru.

Tom osećaju verovatno doprinosi i doba godine u kojem smo. Leto, bezbrižnost, lakoća trenutka, ushićenje, iščekivanje, neki lepi susreti, sve je to sada iza nas, a novo poglavlje, novo godišnje doba, nova i drugačija energija još nije nastupila. 

Ako k tome dodaš svoj mali, veliki životić i sve što se u jednom njemu događa, a znamo da to može biti svašta i da nije uvek posuto šećerom u prahu, nije teško ne osetiti neku čudnu energiju, nešto mračno što te vuče ka dole a čemu ne znaš tačno ime ni konkretan razlog zašto je tu.

Koliko slojeva samo imamo.. i šta sve može na nas da utiče...

I sve je to okej. 

I sve je to normalno. 

Život nije samo cveće, leptirići, proleće niti je čovek samo biće koje treba da ga odživi.

I mi imamo svoje sezone, svoje promene.

Svoje oslobađanje od svega starog, možda trulog i neslužećeg.

Vreme hibernacije, ušuškanosti, primirivanja.

A onda ponovo kreće rađanje, rast, oslobađanje svega što se u tišini izrodilo i spremno je da se pokaže svetu. 

Kad sve sklopim u jednu celinu, moj mali predivni i na momente težak životić i doba godine u kome smo, lakše svarim i prihvatim sve što jeste. 

Sve ono teško obično postane lakše kada se sagleda sa više strana, iz više perspektiva i kada se podeli s nekim ko te razume. 

I hleb kad jedeš uzimaš manje komade da se ne zadaviš.

Nije mnogo drugačije ni sa problemima, teškim fazama, a rekla bih ni sa srećom. 

Čak i ona ume da zaguši ako je se predozira.

U kojoj god fazi da jesi, znaj da postoji neko ko te razume. Zato ti i piše ove redove.

Bila sam i na vrhu sveta

i u ponorima.

Jela najlepša jela što bi život servirao i bivala gladna.

Volela do kosti i do kosti me bolelo.  Bez obzira da li se i kod tebe trenutno ruši ili si ti već daleko od temelja, znaj da je sve dobro i biće. 

"Znaš ono kad je sve staro počelo da se raspada, a novo se još nije izgradilo i tu negdje u svom tom haosu ti stojiš u osjećaju koji nije nimalo prijatan.." , e tad, tad nastaje spektakl, tada se rađa nešto novo, nešto bolje, nešto samo tvoje.

Drvo je jednom bilo samo zrno u zemlji

kao što smo ti i ja bili čestice praha. 

Momenat u kom' jesam, u kom' možda jesi

trenutak je u kome klica samo što nije probila opnu i prodrla kroz zemlju.

Visine su naše,

obećajem ti.