Kako sam provela letnji raspust?

1 day ago
9 min read

Updated: 13 hours ago

Sećaš li se kako bi nam prvi pismeni zadatak početkom nove školske godine uvek bio - Kako sam proveo/la letnji raspust?

Ovi redovi biće na sličnu temu iako verovatno ni ti ni ja ne idemo u školu, a umesto raspusta imamo godišnje odmore koji se predugo čekaju, a prekratko traju, zar ne? Čudna je stvarčica vreme.

Raspusta više nema, ali leta su i dalje tu iako mnogo drugačija nego pre.

Nekad mi je najveća briga bila to što ne mogu da podelim bombone celom razredu jer mi je rođendan sredinom raspusta.

Danas su brige malo drugačije. Danas su i radosti drugačije.

I baš zbog toga sam htela da ti pišem o mom posebnom letu. Nadam se da će ti ovi redovi lepo pasti na želudac, na srce.

Kao okrajak tek pečenog hleba, kao zagrljaj s obe ruke.

Hvala ti što si tu.

Letu prethodi proleće, razume se. Moje je proleće, tačnije moj april život poljuljao u potpunosti. Sve se budilo, sve je cvalo. I ja sam bila napupila, ali je onda u danu sve stalo, iako zapravo ništa nije.

Teške, ružne vesti umeju to da ti urade. Da te zaustave, u momentu zalede, da ti glavu urone u hladnu vodu, a srce stave u stege.

Ono što je prokletstvo, iako je u suštini blagoslov je to što tebe privremeno zaustave dok sve drugo nastavlja da se vrti, okreće, živi, diše, raste.

Na momenat ti smeta što je tako. Svete, zašto ne usporiš kad već ja to moram?

Al' svet ne pita, on nastavlja da postoji i da se vrti, dok tvoj mikro svet poprima nove oblike i usporava.

Moje leto (računam ga od 1. Juna) dočekala sam u jednoj mirnoj energiji. Onoj koju probude i podstaknu neki teški dani. Kako možeš biti mirna kada imaš toliko briga i kada neko tvoj bije bitku života?

Možeš, itekako. I nije samo da možeš, nego moraš.

Mir je taj koji te drži na površini. Smirivanje svog uma, svojih misli, prigrljavanje i dozvoljavanje različitim emocijama da postoje sada je sastavni deo tvog dana, poput pranja zuba.

Radila sam sve što sam znala. Vozila sam moje biciklo kome sam dala ime Slobodan kao da mi život o tome ovisi. Zašto? Zato što dok sam vozila nisam previše mislila.

Izvukla sam glavu iz vode i shvatila da traje najlepši period u godini koji toliko volim. Slavila sam ga. Primećivala koliko su dani duži, a vazduh topliji. Radovala sam se letu iako sam znala da će biti teško.

Ni u jednoj životnoj priči ne postoji samo jedno stanje, jedna emocija. Život nije s a m o - težina, sreća, samo radost ili samo tuga.

Život je kombinacija svega ovoga i zato kad bi mi bilo teško sedela bih sama sa sobom, pričala s nekim ili kao dete, od srca plakala.

Kada bi mi bilo lepo ja bih se smejala, delila srećan trenutak s drugima, kao dete, od sveg srca pevala.

Koliko je samo važno biti prisutan u svom životu, u trenutku. Jer ponekad radostan i tužan trenutak mogu da se dese i u istom danu. Neka obe emocije kroz tebe prođu svesno. Neka ti smeh bude jednako iskren, kao što je iskren i tvoj jecaj.

Početak juna bio mi je sidro. Bili su to dani kad sam se vraćala sebi nakon maja u kome sam bivala tuđa, posvećena drugima i prisutna, želeći silno da proživim trenutke za koje sam znala da su na izmaku..

Prva polovina juna mirisala je na slobodu, na svežinu s dozom topline, na drvo, na kožu, na topao asfalt kad ga dotaknu prve kapi kiše.

Jun je sa sobom doneo jedan piknik ispred dvorca, neke divne susrete, tri dana dizajna u Kopenhagenu i najlepšu dugu koju sam ikad videla.

Svesno sam uživala i tako punila baterije za sve što sledi potpuno nesvesna da će mi sve to tako brzo zatrebati.

ostavljanje sebe na miru
Slobodan
dvorac Sofiero, nekadašnja letnja rezidencija kraljevske porodice
piknik
hvala ti živote
dvorac s pogledom na dvorac u drugoj državi. Kul, zar ne?
Three days of design / Kopenhagen
Bolia, moja voljena Bolia
Bosanci znaju zanat / Artisan
makar jednom u životu moraš posetiti Kopenhagen
......
nežnost jednog juna
završni rad za NLP master
Uno, vodo

Spakovala sam moje Žutaće (moj žuti kofer koji nema ime i moj žuti ruksak koji se zove Vlatko) i krenula na put ka boli, ka ljubavi.

Ne možeš voleti, a da te ne zaboli. I ne, ne boli te ljubav, jer ona ne ume da boli. Boli te tuga kad ljubav odjednom više nemaš kome da daš.

U utorak, 16. juna sam mu tada ponovo došla. Na jedan petak pre trideset i jednu godinu sam mu se rodila.

19. juna, u petak on je meni otišao zauvek.

To je trenutak u kome sve(t) stane, ovaj put zaista ti deluje da stane, iako se naravno i dalje sve vrti.

Tebi je stao i stajaće tih nekoliko dana. I to tako prekratko traje. Ponovo ćeš, još snažnije poželeti da se stvarno zaustavi. Poželećeš da se svima koji su ga voleli na neko vreme zaustavi. Da svet ne pređe tako brzo preko toga da ga je Bog uzeo, da ga više nema... da ga tako brzo ne zaborave.............

Na sreću, to se neće desiti.

Svet nastavlja da se vrti, život nastavlja da teče, kao i tuga, kao i ljubav, i tvoja i svakoga ko ga je voleo.

Onda brojiš "tri dana bez njega", "sedam dana otkako ga nema". Između tog brojanja se desi toliko toga. Suza, osmeha, jecaja, šala, tišine, zagrljaja, kucanja na ova i ona vrata da prijaviš, da odjaviš, da i tom delu sveta obznaniš da ga nema.

Jun je počeo u miru, u miru je i završio. Početak je obeležilo duboko disanje, kraj duboko izdisanje.

Hej, dišeš. To je najvažnije. 🙏

A onda je nastupio juli, moj mesec, mesec svih emotivnih račića. Dočekala sam ga tamo gde mi deo srca kuca, tamo gde me više od sedam dugih godina nije bilo. Suki, dobrodošla u svoj Sopot, tamo gde si se rodila, prohodala, prve reči rekla. Tamo gde su provedeni najlepši raspusti i stvorene najlepše uspomene.

Ne mogu ti objasniti šta mi je Sopot. Ili mogu?

Sve mi je ono što je i tebi tvoje rodno mesto.

Posebna ljubav i konekcija. Ono tvoje i istinsko. Ljubav koja ne splašnjava iako se možda često ne viđate.

Sopot nas je dočekao vatrometom, kao znak da život treba slaviti, čak i kad bi najradije bio sam u tišini.

Tog dana započeo je 54. po redu Filmski festival u mom Sopotu.

Leta ranih dve hiljaditih to je značilo vožnje autićima, slatkiše, plastične lutke i prvi ikad film pogledan u bioskopu.

Leta dve hiljade i dvadesetšeste bila sam srećna da smo došli baš za vreme festa ali sav fokus mi je bio na tome da odmorim dušu od svega, da budem s onima koje volim a koje retko viđam, a ponajviše da budem prisutna tetka, jer zbog daljine retko to jesam.

Bili su to lepi, vreli, pa kišom rashlađeni dani.

Bilo je to prebiranje po uspomenama, stvaranje novih, mnogo razgovora, neki dugoočekivani susreti kao i moja prva poseta planini ako ne računamo odlazak na Kozaru u drugom osnovne kojeg se apsolutno ne sećam.

"mjesto za dvoje"
drvo pod prozorom je za mene jednako bogatstvu
Sofest
Kosmaj planina
tetkina literatura
Zlatibor iz gondole
Zlatiborska srećkica
Balkansko gostoprimstvo
mir
paparazzo u Beogradu
najdraža ulica na svetu
srećnaaaaa i klempava
najlepši zagrljaji ikad

Jul je malo po malo, uz prave ljude, uz zagrljaje i uz suze kad srce više nije moglo da izdrži tugu, počeo da vraća stvari na svoje mesto.

Neke su vraćene tamo gde su pripadale. Neke su pronašle novi dom, a neke su ostale da štrče.

Povratak kući (kuća je u Švedskoj) je bio preko potreban povratak svemu poznatom. Nakon što me jun izmestio iz težišta i slomio mi srce na komade, jul je počeo da ih sastavlja, lepi i da krpi rupe na duši. Odmah po dolasku sam videla da je Netflix vratio Prijatelje. Sam Bog ih je poslao. Tih deset sezona izvrtelo se u pozadini dok sam obavljala šta sam trebala, kuvala, čistila, pila kafu i samo bila.

Psiholozi su istraživali taj fenomen "gledanja" nekih tv programa više puta.

Zaključak je bio da mozak, naravno, povezuje emocije i seriju/film koje volimo te im se vraćamo zato što su nam poznati i zato što donose osećaj komfora, topline, sigurnosti.

Bog zna koliko su ljudi baš Prijatelji spasili i održali na površini u teškim trenucima.

Bećković i njegova zbirka ljubavnih pesama su takođe tih dana milovali moje zakrpljeno srce.

Čime se leči slomljeno srce?

Samo onim što ga je jednom (u)činilo celim. - napisala sam tih dana na Instagramu.

Valjda se sve dešava u pravom trenutku. Početkom leta završila sam edukaciju koja mi je toliko značila. U julu sam otpočela nešto što me takođe vratilo sebi, tako da sam dobila i snagu i alate s kojima sam mogla da jednim delom iscelim sve što je bilo povređeno i u bolu.

Ovog puta birala sam nežnost, mnogo nežnosti. Osluškivala sam svoje telo i dušu i pružala samoj sebi ono što mi je bilo potrebno.

Svesno sam odabrala da nastavim da živim onako kako sam i do sada živela. Da pevam ako mi srce traži pesmu. Da se radujem svemu što me uvek raduje. Da nosim boje. Da srećem ljude. Da se družim. Nisam potiskivala svoju bol. Držala sam je za ruku i hodale smo zajedno kroz ovo leto.

Proslavila sam rođendan slično kako bih i inače iako sam govorila da neću, da sam umorna od svega, al' srce, ono je htelo ono na šta je naviklo, a to je da slavim svoj dan, da slavim život i sve što jesam.

U inat svim teškim vestima, događajima i danima ove godine slavilla sam ga cele nedelje. Svega može ili ne mora biti, ali rođendan bez torte i bez svećice nije rođendan.

Premalo mi slavimo sebe, svoje uspehe, velike i male iako su zapravo svi veliki. Jer uspeh je i istrčati maraton i ustati iz kreveta kad bi najradije preležao dan.

Uspeh je i voditi firmu i posle dva dana detetu skinuti temperaturu.

Jul je nastavio svoju magiju. Dani su bili ispunjeni mekoćom, lepršavošću i svetlošću do kasno u noć.

zaceljuj...
čestitka za rođendan maloj Suzi
14.07.
srećna devojčica
zastava za slavljenicu hehe

Nakon samo tri nedelje kod kuće i većanja sa samom sobom šta da radim, odlučila sam ponovo da spakujem svoje Žutaće i krenem za Bosnu.

Iako mi je bilo dosta aerodroma i putovanja ovog leta, nije mi bilo dosta vremena s mojima, nije mi bilo dosta ničega što me za njega veže.

Vratila sam se na nekoliko dana zbog onih četrdeset od kad ga nema, preuzela ključeve njegove Mečke (on joj je tako tepao) i odmah osetila da sam mu bliže.

I tako smo moja žuta ekipa i ja ponovo leteli tamo i nazad. Nagledali se neba "odozgo" i pitali se dal' smo tako bliže raju i onima koji nedostaju.

Što se letenja tiče shvatila sam da je najlepša na svetu stvar let u suton. Nekoliko puta mi se desilo. Bože tih boja, te lepote, te Mesečine. Ako si srećan pa sediš do prozora, zagledaš li se i srcem u te boje, a ne samo očima shvatićeš da ni jedan problem na svetu nije toliko veliki.

"utoni mi u snove i pusti boje"
leto u mom sokaku
Balkan woman aesthetics
svaka meni čast
svoja i slobodna
samo da joj je vode
nije čudo da mi svaki put traže da otvorim kofer. Bombone, čokolade, nudle, maramice za čišćenje...
volim te leto
pogled na detinjstvo

Markić i ja smo se ponovo sastali. Ovaj put u slobodi jer je bio na godišnjem. Tih se dana u oči naselilo baš dosta lepote, toliko da ti o tome želim posebno pisati.

Markić i Suza na brodu prema Danskoj
ljubav
život u razglednici
ponovo ljubav
i još
i još
a onda mir
sreća
moj Viken
i još mira

Avgust je ređao svoje dane. Emocije su bile pomešane. Sve je počelo da se sleže. Neke nove radosti i neke nove brige doselile su se na moju adresu. Danje svetlo je sve više mesta prepuštalo tami kako to i biva krajem avgusta.

Kako takođe biva krajem avgusta, u jednu mene nastanila se neka neobjašnjiva nostalgija i onaj "nit' na nebu nit' na zemlji" osećaj prelaska iz jedno u drugo godišnje doba.

Iz lepršavosti u ušuškanost.

Iz zelene u zlatno žutu.

Iz bosih nogu u čarape.

Danas, dok ti ovo pišem, već je 4. septembar. Ovih dana mi je prijala kiša iako mi se čini da mi je trebalo još leta.

Nekako baš zbog toga sam odlučila da ti o njemu pišem.

Bilo je bolno i čarobno.