Ne želim.

Evo ga, odmah negacija. Znam, znam, veliki, osvešteni umovi uvek okreću na afirmativno, na pozitivno, na ono što žele. I to i jeste ispravan način jer reči imaju veću moć nego što im dajemo. Reči su radiotalasi koji putuju velikom brzinom do prijemnika radio Svemira, Univerzuma, Boga, više sile ili kako god se to nešto što besprekorno sluša i radi - zvalo. 

Ovi redovi neće biti afirmativni jer su ovi redovi moja, a možda i tvoja istina. A istinu možeš probati spakovati u nešto lepo, nešto što podseća na cveće i leptiriće ali i ti i ja znamo da to teže ide, jer je istina često ružnjikava. To transformisanje istine zamišljam kao zamotavanje poklona nepravilnog oblika. Stavljaš onaj papir, skrajaš, prekrajaš, trudiš se, lepiš i spajaš i na kraju dobiješ drek (joj, kako volim tu reč, izvin'te). Osim ako si stručnjak za zamatanje poklona, verovatno ti se ovo desilo.

Ja sam se s godinama izvežbala ali za poklone nepravilnih oblika ne izmišljam toplu vodu i ne trošim sebi živce već tražim drugo rešenje.

Istina je vrlo često nepravilna ali je itekako poklon onima koji je znaju primiti, prihvatiti i ne gledati joj u zube. I poklonjen konj ume da rže. 

Ti danas ovde nisi ni da daješ, ni da primaš. Lišila sam te svih dužnosti osim da eventualno odvojiš vreme da pročitaš ove redove. 

To što ih čitaš ovde, a ne na Instagramu kao mnogo godina unazad - jedan je deo moje istine i mog "Ne želim." 

Zgadilo mi se. Sve mi se zgadilo.

Još pre 5 godina došlo je do prezasićenja. 

Danas dolazi do pucanja jer sadržaj više nema u šta da se uliva.

Ja sam jedna prepuna čaša koja se već duže vreme preliva (javite koučevima da su neke čaše bolje napola prazne).

Ja sam jedno bure baruta, a društvene mreže su šibica. 

Ja sam na litici sa koje se skače ili u ambis ili u nebo. Trećeg nema. Ili ginuti il' se vinuti. 

Dovoljno godina u dupetu imam i i više nego dovoljno sati života provedenih bez ekrana da bih znala kad me nešto guši, a kad mi daje krila. 

Nikad neću prestati biti zahvalna za sve što su mi pružile te mreže koje su nam postale nešto poput, ne dopamina, ne serotonina već kiseonika. 

Znaš kad kažu da su nas naši roditelji odgajali za svet koji više ne postoji, e tako ja zasluge za nastanak Mesečeve žene, žene koja piše i diše svoje reči dugujem mrežama koje više ne postoje, koje su takve kakve su tada bile - izumrle.

Nikla sam iz plodnog tla, a pretvaram se u korov dok aktivno posmatram druge koji se probijaju. 

Ne želim.

Ne želim više tako.

Ne želim pet saveta za.

Ne želim da me se spašava, oslobađa, preoblikuje.

Ne želim senzaciju, zdravlje na klik, ni besmrtnost. 

Ne želim da mi dreči muzika svaki put kad poželim da pogledam fotografiju.

Ne želim video, ni catch-y naslov jer zbog videa i naslova nisam ovde ni došla. 

Da sam htela plićak, kupala bih se u lokvi. 

Da sam htela sve brzo, odmah i sad pa da završavamo, da prodamo, da zaradimo, išla bih kod prodavača magle. 

A koliko košta duša? ..... .. ... ..

Ne želim algoritme,

ne želim preglede,

ne želim više ništa. 

Pauk je ispleo svoju mrežu pa se u nju zarobio.

E to sam ti ja. Zaglavljena u mreži budućnosti, maštajući o onoj kakva je jednom bila i nikad više biti neće. 

Od mreže više ne želim n i š t a. 

Oh, kako je lepo to reći. 

Pružila mi je sve što je mogla.

Uzela sam sve što je bilo moje.

Sve što je sada, odavno je tuđe.

I to je okej. Ma, sve je okej. I promena je okej. 

Moj je problem što ovoj danas meni više ništa tamo nije okej, što sam sazrela i što mi se sve više čitaju deklaracije na šamponima, a sve manje notifikacije.

Što mi se generalno više čita, a manje gleda.

Što želim da živim pravu stvarnost, a ne njenu usavršenu kopiju. 

Ne želim da živim tuđi život dok mi vlastiti niz prste curi. 

Upamti, ponekad je "ne želim" prvi korak do željenog. 

Ja sam svoj napravila. :)