Mesečeva žena spremila zimnicu

Imati teglu u koju kad gurneš nos osetiš mirise proleća i pred očima ti se ukažu zelena polja, procvetalo drveće i cveće, miris jorgovana i zumbula - bilo bi idealno. 

Sivilo bih odmah prešlo Pre par godina u naletu lepote, radosti i najmirisnijeg behara na um mi je pala misao kako bi lepo bilo sve te mirisne, zelene, napupale, nabujale prolećene trenutke i energiju spakovati u jednu teglu i otvarati je po potrebi u mračnim, hladnim i mokrim zimskim danima. Ovde gde živim zime su blage, kišovite i dosta sive. To sivilo, iako sa sobom donosi deo čarolije, zna da se uvuče u kosti, da ih nazebe i učini tromima. u koju nijasnu svetlije, kosti bi se na trenutak ugrejale, kao i srce - mislila sam. 

A onda sam u nekom trenutku još odrasla i shvatila - ne, ne, ja ne želim takvu teglu i hvala Bogu da takvo nešto ne postoji. 

Svako godišnje doba i svaki ciklus traje savršeno dugo. Toliko dugo da ga stigneš istinski i svesno proživeti, u njemu uživati i taman kada ti ga bude dovoljno, usledi novo, nova energija i nova magija.

Čežnja je jedna divna emocija koje nam u ovim "sad i odmah" vremenima manjka. 

Kolektivno smo zaglibili u stanju u kom nam se sve servira (ili serviramo sami sebi)  tri sekunde nakon što smo to i poželeli. Ništa nam više nije nedostupno, već je sve na dohvat ruke ili tek na dodir ekrana daleko.

Priroda nas uči toliko važnih lekcija ako smo voljni da ih uvidimo, da se s njom stopimo i da je poštujemo kao starog profesora prepunog znanja i mudrosti.

Godišnja doba su najlepši pokazatelj kako sve ima svoju svrhu, kako su ciklusi svuda oko nas pa i u nama samima i da sve čini jedan veliki krug života i postojanja. Sve ima svoje faze rasta, ekspanzije, negovanja, socijalizovanja, samovanja, buke i tišine. 

Ideja za ove redove rodila se jednog septembarskog jutra na litici iznad mora, pored krava na ispaši, a ispod drveta pored kojeg sam sela, zatvorila oči i upila trenutak bivajući svesna da uskoro neću moći leći na travu kad god mi se prohte u majici kratkih rukava i bosih stopala. 

I takvih svesnih trenutaka s godinama i mudrosti je sve više. Kad mi stopala miluje pesak s plaže, kada se kupam u moru, dok mirišem lipu ili jorgovan, pijem kafu na svom balkonu dok mi Sunce miluje kožu, dok izuvam cipele da bih hodala bosa.

Ja sam ona osobica koja godinama unazad zastaje pored procvetalog drveta da svesno upije miris. Nije važno gde sam ni ko je oko mene, moj nos će zaroniti u miris jorgovana i udahnuti sve mirisne note jednom, dva put, možda i tri puta.

Vidim li travu, pa makar je bilo i za samo jedan korak, ja ću se izuti. Gde god ili odakle god išla, imala ili nemala vremena, ako mi je pred zgradom trava ja ću po njoj gaziti dok papuče držim u ruci. 

Kupanje u moru i kad voda nije dovoljno topla je moja bolest najdivnija na svetu.

Probajte mi naći nekoga ko više voli vodu od mene. 

Dok temperatura vode pređe 15° na Celzijusovoj skali, Suzana je u njoj.

Pre nekoliko godina kupila sam jedan set odeće koji sam zajedno s peškirom i kupaćim spakovala u jednu torbu koju smo celo leto vozali u gepeku.

Ljudi imaju svoje za "ne daj Bože" štekove, pakete i zalihe, ja ih imam za "daj Bože". 

Toplo je, a pada kiša. Sve što radim puštam, izlazim napolje i kisnem. Bosa gazim po baricama na random parkingu na kom smo se našli u trenutku dok mi razumni deo ove familije govori "nije ti baš ta voda za skakanje u nju. Tu ti je završila sva prljavština i ulje iz automobila". 

Nema veze, okupaću se posle - odgovorim i nastavim. 

Daj mi livadu zelenu i zemlju suvu, ja ću leći i gledati u nebo sve dok u glavi ne začujem Ivanove glas i stihove Legendine pesme "a onda bacim pogled ka nebu, kako sam mali i kad sam jak." 

Još nisam legla, a da ih nisam čula.

Još s trave nisam ustala, a da nisam bila svesna radosti koju mi ležanje na njoj donosi. 

Znaš kako se tegla najlakše za buduće dane, za čežnju, za "daj Bože" proleća, zima i svega između puni - tako što ono što upravo traje svesno proživiš.

Da svesno pojedeš jagodu,

da svesno ustima uhvatiš pahulju,

da svesno pomirišeš lipu,

da se svesno u more bućneš,

da svesno oca i majku zagrliš,

da svesno dete u naručju nosiš,

da svesno onoga/onu s kojim/kojom spavaš pred san poljubiš,

da onome koga voliš svaki dan do znanja to daš....

Mnogo toga u životu ne umem,

u mnogo čemu imam još mnoooogo prostora za napredak,

ali u spremanju zimnice sam odlična. 

Javi mi kako ti svoju spremaš.

S ljubavlju,

Mesečeva žena