Imaće šta da pričaju

Imaće šta da pričaju

jednog dana kad joj duša postane besmrtna

Tražiće im pre priče

da puste neku pesmu

skrojenu od svih muzika koje je volela

od Tamo daleko, preko Đoleta, Halida, Davida Bisbala, Franka Sinatre

i narediće im da pevaju koliko ih grlo nosi

jer neće tu biti šta za žaljenje

ona je upravo postala besmrtna

Imaće šta da pričaju

koliko je ta žena, koja je sebe večito devojčicom zvala,

volela život

otvorene prozore i otvorenija srca

Imaće šta da pričaju

uspehe je zalivala čokoladnim mlekom iz vinske čaše,

nikad nije čuvala ništa za kasnije niti, ne daj Bože, posebne prilike, 

ni porculane, ni donji veš, ni ljude

ne postoji posebna prilika i sve su takve.

Daj sve, daj odmah, daj dok srce tri broja ne poraste

Verovala je u maslačke kao neki u kravu

U tom cvetu stanuje Bog, govorila je,

ovako nešto savršeno čovek ne može da stvori

Možda joj je duša bila satkana od maslačaka

Ili od Meseca, 

ko bi ga znao.

Bila je Mesečeva, svakim atomom.

Tu ljubav niko nije umeo da opiše ni objasni.

Možda joj je bio ljubavnik,

možda brat,

a možda i deo nje same

sa sve onom tamnom stranom

koja je možda nasvet(l)ije što postoji,

samo nije dostupno svakome

Oh, kako će imati šta da pričaju.

Reći će: Bože, kako je volela ta žena 

Volela je kao da sutra ne postoji.

Ništa na kašičicu, ništa mlako,

samo pusti brane, 

nek joj srce preplavi

To je srce i slomljeno nastavljalo da voli

više nego neka cela.

Dodaće neko, setno i razgaljeno

Ona nije brala cveće, nije želela život da mu krati.

Mazila je grmlje, gnjurila glavu u lipe, grlila drveće, 

obožavala svice. 

I u njima je videla Boga.

Kad bi rekli "kiša će"

trčeći da zatvore prozore

ona bi trčala napolje.

Pojila se kišnim kapima, pahuljama, svetom vodicom što s neba pada.

Imaće zaista šta da pričaju i prepričavaju

Ceo život bila je okružena decom, 

čuvala je sve crteže, sasušene biljke, cvetove i razne predmete. Životom bi branila sve te sitnice.

Vrednije i krupnije od toga nije posedovala.

Pisala je uvek grafitnom olovkom i disala svoje redove. Bez disanja se ne može.. ni bez pisanja u njenom slučaju.

Šta je toliko pisala?

Život, život je pisala

Život, lep i težak, surovo savršen. 

Zato joj nikad inspiracije nije ponestalo, jer dokle god je života.. dotle je i života za zapisati.

Imaće šta da pričaju

jednom kad joj duša postane besmrtna

zvala se Suzana i ceo život je hodala vlažnih ili mokrih očiju.

Isplakala je suza za celo jedno jezero

Prokletstvo imena?.. ni najmanje

već blagoslov koji joj je Bog dao a otac imenom potvrdio.

Imaće šta da pričaju

jednom kad joj duša postane besmrtna

i neka pričaju,

onoliko i šta žele

neka samo niko od tuge ne plače

jer neće tu imati šta da se žali

Mesečeva se u nebo vinula

i postala njegova vila

I odozgo će ljubav da šalje

u maslačku koji ubereš

u svicu kojeg dotakneš

u srcu koje svaki put 'mesto da ga stegneš - još više otvoriš

Čućeš je tad kako ti kroz Mesečeve zrake šapuće  -

samo tako ovo putovanje ima smisla.

Voli, voli do kosti,

samo se tako stiže

do besmrtnosti.